Luiđi Kerubini: Medeja

Bazirana na Euripidovoj, kao i na istoimenoj Kornejevoj drami, ova opera napisana u žanru francuske opere-komik, dakle sa nekoliko govornih delova, nastala je u osvit francuske revolucije. Libreto je napisao Fransoa-Benoa Ofman, koji je u delo uneo nešto od okružujuće revolucionarne atmosfere. Naime, 1792. godine usvojen je zakon o razvodu, na osnovu nepodudarnosti bračnih partnera ili zajedničke odluke o rastajanju. Na određeni način, Medeja koja tako snažno, i u kranjoj instanci nasilno odbacuje kontrolu muškarca, kao da je u svom liku sadržala nešto od revolucionarne pobune Olimp de Guž, a manje atmosferu direktorata, odnosno 1797. godine kada je opera posle puno peripetija konačno predstavljena pariskoj publici u Teatru Fejdo u Parizu. Verovatno je ta promena situacije, odnosno smirivanje revolucionarnog žanra, donekle odgovorna i za to što je delo primljeno mlako, tako da se u XX veku, kao i na snimku iz Veksforda, najčešće izvodi u italijanskom prevodu, sa rečitativima koji su zamenili govorne odlomke. Italijansku verziju je priredio Karlo Zangarini za premijeru u Skali 1909. godine, a nju je koristila i Marija Kalas za svoju obnovu 1953. godine u Firenci, kada je svojim nastupom definitivno vratila ovo delo u standardni operski repertoar. Ona se danas i smatra najvećom Medejom modernog doba, a nekoliko minuta njenog nastupa u Teatru u Epidaurusu u ovoj roli su snimljeni i na filmskoj traci 1962. godine.

Revolucionarni naboj nije imao odjeka samo u libretu, već i Kerubinijevoj muzici pre svega na planu odnosa glasa i orkestra. Italijanski kompozitor, naime, nastavlja tamo gde je Gluk stao praveći melodije solista nezavisnijim od orkestra, često da bi postigo snažan i hiperboličan dramski efekat sa posebnim akcentom na nasilne emocije i događaje.

Urednica Ksenija Stevanović