Umetnost sviranja čembala

Šesti slobodni preludijum iz Umetnosti sviranja čembala Fransoa Kuprena izdvaja se po svom velikom opsegu u visokom registru, zarad kojeg je kompozitor predvideo i mogućnost da se dvanaest taktova deonice desne ruke svira za oktavu niže u slučaju da adekvatno čembalo nije dostupno. Pored toga, reč je o kompoziciji u kojoj do izražaja dolazi polifoni način mišljenja, a pravilno vođenje glasova pojašnjeno je didaktičkim napomenama u vezi sa prstoredom. Kuprenova Osma svita za čembalo u he molu, objavljena u Drugoj svesci 1717. godine, sadrži dvanaest komada, od kojih su samo tri karakterna, dok je preostalih devet koncipirano kao stilizovane forme baroknih igara. Ovo je zapravo poslednja Kuprenova svita u čijoj osnovi je moguće pronaći tipični sled igračkih stavova: alemanda–kuranta–sarabanda–žiga. Svitu u celini boji ozbiljni, na trenutke čak i tragični štimung h-mola, dok se posebno izdvaja prvi stav, „Rafael“, te pasakalja na mestu pretposlednjeg stava.

Kuprenov savremenik Antoan Forkere, virtuoz na violi da gamba, bio je slavljen zbog upečatljivog plahovitog i dramatičnog stila sviranja na ovom instrumentu, koji su u komadima za čembalo koje nose njegovo ime pokušali da dočaraju Žan-Filip Ramo, Žak Difli, te i sam Fransoa Kupren. Forkere nije za svog života objavljivao sopstvene kompozicije, iako je u posmrtnoj belešci bilo navedeno da je iza sebe ostavio oko tri stotine komada u rukopisima. Godine 1747, dve godine nakon Forkereove smrti, njegov sin Žan-Batist Forkere, priredio je izdanje trideset i dva komada svog oca, i to u verzijama za violu da gamba i za čembalo, što je ujedno jedini sačuvani deo opusa ovog autora. U izdanju za čembalo, u okviru Treće svite u De duru, Žan-Batist Forkere pridodao je i svoja tri komada za ovaj instrument.