Широм затворених очију – Отисак Душе

Буђење слободне воље

Ако будемо дали лек у великој дози, његово деловање ће бити супротно жељеном. Ако људе преводимо жедне преко њихове воље, ниподаштаваћемо личну слободу. Зато треба изабрати њихов начин... и свакако дати место Богу. Ако је земља добро поорана, не брини. Ако сејеш по корову, узалуд је. Припремити земљу па сејати. Никоме ништа не можеш доказати мимо његове воље. Бог нас све позива, али ако ми нећемо, неће ни Он.

Све је у односу човека према Богу, у његовом односу према другом човеку, као и у човековом односу према самом себи - до његове слободне воље. Голема је невоља и трајна загонетка шта је то „слободна воља” коју сваки човек има као трајну особину, највећим својим делом (некада у току целог живота човека) неосвешћену или недовољно освешћену. Она почива, као скупоцен дар, као успавана принцеза, као сјајан драгуљ, негде близу дна наше простране, увек недовољно упознате душевно-духовне постојбине. Kако и када почети са откривањем тог непроцењиво вредног алем-камена, давно од људи названог слобода, слободна воља? Да ли човек има слободну вољу, да ли зна за њу и, ако зна (или сазна), како са њоме поступати?

Нико нас није питао од којих ћемо се родитеља, у којој породици, у коме народу и у којој религији родити; ако је у дуговековном патријархату још било уобичајено да се родимо у одређеном народу и одређеној религији, познавајући своје претке, чак и двеста година унатраг (бар по имену чланова породице), већ одавно, у савременом свету, више није тако. Рађамо се, све чешће, од родитеља два различита народа и вере, чак и различите расе, као исход тренутног заљубљивања или само симпатије, некад и као жалостан крај силовања или неке друге (да ли?) случајности. А онда, будемо некада одгајани у неповољним породичним или ванпородичним приликама (и неприликама), од родитеља оштећеног душевног и/или телесног здравља (оптерећени некада и генетским болестима); постајемо и мимо наше воље (слободне воље?) криминалци, наркомани, алкохоличари, убице и самоубице.

Где је и шта је са „слободном вољом” код таквих бројних људи, широм света? Не мора све да се у животу одвија овако песимистички. Нешто чудно, до тада непознато и изненадно, проломи се однекуд из нас, терајући нас на промене. Kакве промене? Промене смисла нашег живота!

Тај изненадни, неочекивани, спасоносни тренутак буђења (успаване принцезе у себи, наше пнеуме, животног духа), означава почетак Одисејевог пута (и пута као лутања) у тражењу изгубљеног, заборављеног завичаја - Итаке.

 

Шта би друго био процес одуховљења човека, Јунгове индивидуације, него из хришћанства познат нам појам христијанизације, тј. тражење и налажење „слободне воље”, са којом тек откривамо предиван нови, прави живот обоготворења, пријатељовања са Христом (у хришћанском свету), сарадништва са Богом. Буђење слободне воље означава позив на њено даље и непрестано неговање, на њен развој пут уцеловљивања човека и/или даљи нови пут савршенства.

Бити одговоран, значи бити обавезан. Kоме и зашто? Религиозни људи одговорни су Богу, али недовољно религиозни или нерелигиозни такође су обавезни: родитељима, народу у коме су рођени, занимању које су изабрали, брачном партнеру и деци из брака са вољеним партнером. Изгледа да од одговорности не можемо никако побећи. Да ли је у ранијим вековима (у патријархату) било више одговорности међу људима, свесне и добровољне и/или наметнуте, принудне, него данас? Можда. Зашто се онда данас, на врхунцу напредовања цивилизације (много мање и културе!), чини човеку да је међу људима и народима у свету мање одговорности за слободна (?) поступања говоре? Од кога је планета Земља угрожена у своме даљем опстанку ако не од људи, слободних (?), а неодговорних! Да ли су и како људи слободни без Бога? А како су слободни са Богом? Опет искрсава неминовна енигма „слободне воље”!

Тешко је разумети, али уверен сам (ваљда не само ја!) да сваки човек има слободну вољу, самим тим он је и одговорно биће. Све што зло урадимо - најпре себи, другом човеку, својој породици, народу - могли смо да не урадимо! При оваквом заоштреном одређењу, не заборавимо оно што смо раније рекли о свим бројним несрећницима у животу који једва да су имали услове, душевно-духовне и материјалне, за нормалан развој свога душевно-духовно-телесног бића. Степени развоја човекове слободне воље (различити разреди у којима учимо!) веома се разликују код људи на Земљи; свест религиозних мислилаца и философа (и нарочито уметника), кроз хиљаде година трајања човекове историје, изнедрила је (одакле?) идеју - на Истоку реинкарнације, у хришћанству (не код свих Светих Отаца Цркве) - идеју даљег усавршавања човека после смрти, избегавајући тако да спомињу (бар не често) „рај и пакао”, као наградне и казнене мере, заступљене готово у свих религија у свету, у монотеистичким религијама нарочито. На крају овог дела излагања о слободној вољи (поводом првог дела наведене мисли патријарха Павла о „личној слободи” и о „месту Бога”), вредно је да се сетимо Христове речи (из Матејевог Јеванђеља): „А онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен.” (Из књиге академика Владете Јеротића „Од Саве до Павла”) 

О буђењу свести, савести и саосећајности говоримо у Отиску Душе. Kроз емисију води Душица Мијатовић.

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво