Речено и прећутано

Мало ко од нас може другачије да замисли нашу или светску прошлост, поготово Други светски рат, мимо слика из филмова. Те слике и представе су толико јаке да долази до сасвим парадоксалних обрта: на пример, у нашој земљи данашњи следбеници равногораца негују свој визуелни имиџ по угледу на филмове Вељка Булајића. 

Последњих година сведоци смо новог живота и популарности партизанских филмова који су се снимали у бившој СФРЈ. Овај феномен се углавном дефинише на различите начине. Појединци сматрају да је главнина публике регрутована од људи које гледање ових филмова враћа у младост. Други популарност филмова партизанског жанра доводе у везу са одличним ефектима и динамичном радњом у њима. Ипак, постоје и они који у свему виде идеолошку пристрасност и нимало случајности у обнављању и форсирању већ виђеног.

Да ли је партизански филм одиграо лошу улогу у одрастању и формирању генерација Југословена?

Нови живот партизанског филма кренуо је пре неколико година у Србији. Када су пиплметри регистровали огромну гледаност „Отписаних", и то преточену у цифру већу од милион и по гледалаца по епизоди, Тихи и Прле су се са телевизијских екрана пребацили у репертоар дневне политике...

Пре неколико месеци у Хрватској се догодило нешто што и кројачи телевизијске шеме нису претпостављали. Партизански филмови емитовани на државној телевизији оборили су све рекорде гледаности, а многи су помислили да је овај ривајвл НОБ тематике у Хрватској последица актуелног тренда да се дугогодишње више него флертовање са усташким покретом замени партизанским. Тачније, да је антифашизам карта за улазак у ЕУ.

О партизанском филму у политичком контексту, говоре Немања Звијер, социолог и Сања Лазаревић Радак, историчар.

Аутор: Душанка Петровић