Бетовен и ривали

Ривалство између Лудвига ван Бетовена и француско-немачког пијанисте Данијела Штајбелта убраја се у оне односе који су, превазишавши оквире музичке професије, постали својеврсни друштвени скандали. Када су се по први пут сусрели, 1800. године, пет година старији Штајбелт био је већ чувен широм Европе и у Беч је дошао по окончању своје интернационалне турнеје. Обојицу композитора-пијаниста савременици су описивали као плахе и сујетне, мада су се за Штајбелта везивале и особине попут арогантности и неувиђавности. Двојица музичара убрзо су дошла у сукоб: када су се први пут сусрели у једном од аристократских музичких салона, Бетовен је приметио да је Штајбелт био незаинтересован, чак и негативно настројен према његовој новој композицији, Трију за клавир, кларинет и виолончело. Бетовен је, пак, исте вечери такође стекао лош утисак о Штајбелтовој уметности импровизације, примећујући да је заправо реч о припремљеном музичком тексту, а не о екс темпоре стваралаштву. Како су тензије између двојице аутора постајале видљиве, сусрет у једном од наредних музичких салона, у дому грофа Фриса, прерастао је у прави музички дуел. Најпре је Штајбелт бацио рукавицу, извевши подругљиву импровизацију на тему коју је позајмио управо из Бетовеновог Трија за кларинет, а затим је Бетовен зграбио деоницу виолончела Штајбелтове композиције која се изводила те вечери, окренуо је наопако и одсвирао тему која је тако настала, те извео импровизације на њу, демонстрирајући упадљив пијанистички виртуозитет. Публика овог аристократског салона била је одушевљена како је наизглед бесмислена мелодија постала основ сложених варијација, а Штајбелт је љутито и увређено напустио догађај. Његови сарадници забележили су да је он након тога био изричит да не жели да сарађује нити да се сусреће са Бетовеном, а након тога није посећивао ни сам Беч.

Данеијел Штајбелт је на врхунцу каријере био активан пре свега у Паризу и Лондону, а од 1809. године живео је и радио у руској царској престоници, Санкт Петербургу. Био је чувен као виртуоз, иако су неки савременици сматрали да су му техника леве руке и кантабиле у лаганом темпу мањкави. За Штајбелта су, поред импровизација, основно поље на коме је демонстрирао свој виртуозитет били његови клавирски концерти, композиционо блиски Моцартовим. У његовом стваралаштву за клавир соло, које, поред бројних комада, обухвата око 160 соната и сонатина за клавир неуједначеног квалитета, посебно се издвајају етиде, опус 58, које је објавио 1805. године, заједно са својом школом за клавир.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић