Разум и осећајност – Сонате за виолончело Луиђија Бокеринија

Рођен 1743. године, као син професионалног музичара, Бокерини је у најранијој младости почео да учи виолончело. Заједно са својим оцем је напустио Италију како би постао члан оркестра Царског позоришта у Бечу. Ипак, већи део живота, Бокерини је провео у Шпанији, где је најпре био у служби надбискупа Дон Луиса, потом краља Карла III, да би 1786. постао композитор Фридриха Вилхелма, будућег краља Пруске, иако никада физички није напустио Пиринејско полуострво. Бокерини је до краја живота остао у Мадриду, где је после низа породичних трагедија и губитка најближих чланова породице, умро 1805. године.

Аустралијска виолончелисткиња Кетрин Џоунс приликом одабира музике за свој албум, била је инспирисана речима виолинисте и композитора Жана Батиста Картијеа забележеним у његовој антологији Уметност виолине: „Да је бог пожелео да се човеку обрати кроз музику, то би урадио кроз музику Хајдна; да је пожелео сâм да слуша музику, одабрао би дела Бокеринија". Иако се многи не би сложили са овим мишљењем, у Бокеринијевој музици се осећају лакоћа и „радост живљења", али је он такође имао истанчано ухо за тамнија звучања и интровертне, жалобне мелодије, које су, по мишљењу Кетрин Џоунс, прирођене звуку виолончела. Штавише, као врсни виолончелиста, Бокерини је добро познавао техничке могућности инструмента, често користећи његове екстремне регистре, али успевајући да задржи привид једноставности и лакоће.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић