Aлександaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Представа Ветилатор настала је на основу адаптације, односно радикалне актуелизације комедије Карла Голдонија Лепеза. Како се каже у прологу, радња представе догађа се у далекој будућности, после велике катаклизме изазаване климатским променама, а актери више нису људи о којима је писао Голдони, већ необични мутанти настали комбинацијом људи и животиња. Тако ће и драматис персоне из Голдонијеве комедије дел арте, иначе типизирани ликови - шкрти старац, богата удавача, распусна куртизана, мудра служавка, довитљиви слуга, надобудни а приглупи племић - у новосадско-копарској представи постати пси, мачке, кокошке, прасићи, козе, зачеви и тако даље. Свака од ових животиња ће, баш према конвенцијама из басни, не само говорити својим језиком, него ће добити и особине људи. Комбиновање различитих језика неће се свести само на мађарски и словеначки, јер су и Копар и Нови Сад вишенационалне средине, те ће Иванцове „животиње" проговорити све језике којима се прича у овим градовима. Ипак, ни у овом контексту Голдони неће бити изневерен: у овој представи све је његово - и ликови, типизирани карактери, и интриге какве ће конструисати заплет, и љубавне сплетке, и неспоразуми, па и срећни расплет. Осим тога, како пише Александар Милосављевић: „показаће се да је захваљујући одличној глумачкој игри у Вентилатору пласиран још један језик - позоришни. Спој шаблона својствених комедији дел арте и одличне глумачке интерпретације омогућио је функционисање сценских образаца карактеристичних за театар, па је, уркос употреби различитих језика, све што се на позорници дешавало било јасно и разумљиво и без иначе обавезних титлованих превода. Наиме, све што је Голдони замислио и написао функционсало је у наизглед апокалиптичној стварности хуманизованих животиња којима више ништа није преостало осим љубави. Маске које детерминишу карактере, снага сценског покрета, изрази лица и тон гласа омогућили су функционисање театарског речника. Поменута љубав је овде сведена на ренесансну радост, растерећена је средњевековних схоластичких филозофирања и романтичарског светског бола, и манифестовала се као чиста, непатворена радост; пре свега, као радост позоришне игре која се нужно морала прелити и у гледалиште".

Читала Биљана Јовановић.
Уредница емисије Тања Мијовић.