Марк Мазовер: Необична победа људских права

Аутор у раду истражује порекло посвећености Уједињених нација људским правима, и повезује то са једном одлуком која је, у ратно доба, довела до напуштања међуратног система интернационалног режима за заштиту мањинских права. После 1918. године, Лига народа је развила једну свеобухватну машинерију за гарантовање права националних мањина у источној Европи. Али, до 1940. проширило се осећање да је Лига претрпела неуспех са тим својим политикама, а коалиција сила које су им после Првог светског рата давале подршку, распала се, истиче Мазовер. Немачка је злоупотребљавала тај систем после 1933. године, а Трећи Рајх је користио етничке групе Немаца у другим земљама са циљем да се подрива Версајски споразум; ове две чињенице наводили су источно-европски политичари као довољно оправдање за један нови приступ, који би се састојао од масовних изгона становништва, с једне стране, и, од једне нове међународне доктрине о индивидуалним људским правима, с друге стране. Велике силе су ово подржавале, јер су на тај начин избегавале конкретне обавезе које су проистицале, за њих, из оних ранијих аранжмана; а те обавезе ионако није било могуће спроводити у дело, у послератној источној Европи, која се нашла под руском контролом. Али такође су подржавале и зато што тај нови приступ није имао никакву законску обавезујућу снагу. Кад размотримо, дакле, пише Марк Мазовер, шта је у којој мери било претња принципу апсолутног суверенитета државе, видимо да је тај нови режим људских права, изгласан у Уједињеним нацијама, представљао знатно слабљење међународне воље, у поређењу са оним што је Лига покушавала у међуратном периоду. Али, пристанак на слабију међународну организацију био је, вероватно, цена која се морала платити, да би се обезбедило и америчко и совјетско учешће, закључује британски историчар.

Текст је превео Александар Б. Недељковић.
Чита Марица Милчановић.
Уредница Оливера Нушић.