Естетика у хуманистичком кључу – говори Владимир Вујошевић

„Готика" је контроверзан термин који се, кроз историју, често употребљавао сасвим арбитрарно, са циљем да се опишу, наизглед, потпуно хетерогени феномени, запажа Владимир Вујошевић и указује на то да се и у савременим употребама реч „готско" појављује као пежоративни „естетички" појам. У питању је ознака за нешто „некогнитивно", одвојено од битног садржаја уметничког дела или текста - као израз за атмосферу, перцепцију, чисти визуелни квалитет, емоционални доживљај реципијента: нешто мрачно, нешто застрашујуће, нешто „готско". Важно је истаћи да „готско" у описивању одређеног књижевног садржаја (такозваних прича страве) почиње да се јавља у контексту једног специфичног осамнаестовековног идеолошког и културног кретања, које је било обележено и контроверзним односом према самој идеји знања о прошлости. Хуманистичко знање може се условно окарактерисати и као корпус знања о прошлости. Историјска непрецизност је важна одлика „готског" текста, наративни модел који чак и код хуманистички образованих аутора, на пример у „протоготском" идиому Едварда Гибона, образује жанровски идентитет готике. Готика је књижевни жанр који уприсутњује осамнаестовековну анксиозност угрожености друштва напретка од мрачних „вампирских" сила феудалне прошлости.Прошлост тако постаје идеологизовани термин, те је у третману прошлости у готском тексту увек неопходна одређена врста дистанце и (искреног или „претворног") „заборава" културних форми прошлости. Рецимо, сакралне форме (представе и наративи) предмодерне хришћанске културе у готској фикцији су „дефамилијаризоване" у језиве, нестабилне и нејасне слике „крвавих" представа, чудних и опскурних обреда, латинског неразумљивог „брбљања". Да би готика (као књижевни жанр) остварила сопствени ефекат нужна је одређена врста непротумачивости „иконографског садржаја". „Препознавање" тог садржаја подразумева хуманистичко знање. Ефекат „готског" у књижевности почива на (често добровољној) суспензији знања о прошлости. „Готско" представља естетичку категорију „кризе", дакле у питању је термин који постаје нарочито фреквентан у карактеризацији једног корпуса књижевних текстова насталих у периоду „нове рационалности" која је обележена и успоном такозваних „природних наука", закључује Вујошевић.

Следећег четвртка, 4. јула емитоваћемо снимак излагања Милоша Ћипранића са овог научног скупа.

Уредницa циклуса Тања Мијовић.