Едмунд Лич: Ми и други

Социјални антрополог Едмунд Лич (1910-1989) започиње овај текст трагањем за узроцима насиља међу људима: „У свету без људи, цела врста функционише као заједница. Вукови не убијају једни друге јер се сви вукови понашају у оквиру истог језика. Ако један вук нападне другог, жртва аутоматски одговара гестом који натера агресора да стане. Гест има ефекат изговореног. У неком тренутку, слабија страна је приморана да се повинује, а чим се појави покорност, агресор је обавезан да стане, тако је жртва напада ретко када у озбиљној опасност. Компликација у нашем случају је у томе што ако људска жртва хоће да буде безбедна, нападач и нападнути морају не само да се понашају у оквиру истог језика, него морају и да говоре истим језиком и да буду упознати са истим кодом културних симбола".

Међутим, свака индивидуа може да доноси сопстевне одлуке о томе шта подразумева под „истим језиком". Зато се у овом тексту Едмунд Лич бави насиљем које није (или је врло мало) језички условљено, а реч је о сукобу генерација. Иако је тензија међу генерацијама нормална за свако друштво, аутор сматра да је анксиозност британских родитеља сасвим непримерена. Млади људи третирају се као ванземаљска категорија, као бића која нису само побуњеници, већ отворени револуционари који имају намеру да униште све што старије генерације сматрају светим. Дакле, оно што је чудно није понашање младих, већ реакција старих. Разлоге таквом стању аутор види у томе што је наше друштво емоционално некомфорно: „Родитељи и деца, збијени у усамљености, узимају сувише једни од других. Родитељи се свађају, деца се буне. Деци је потребно да одрастају у већим, релаксиранијим породичним групама, усмереним на заједништво пре него на мамину кухињу - можда нешто као израелски кибуц и кинеска комуна". Формирати такве заједнице у нашој индустријској економији никако не може бити лако, а још теже је направити промене на дубоко интимном нивоу сваког појединца, јер већина људи више брине о својој приватности него о усамљености. „Управо је приватност извор страха и насиља. Насиље у свету настаје зато што ми, људска бића, непрекидно креирамо вештачке везе између људи који јесу као ми и људи који нису као ми. Класификујемо неке људе као да су одвојена врста и онда се плашимо другога. Ја сам изолован, усамљен и уплашен јер је мој сусед мој непријатељ. Али млади су прозрели наше апсурдности, и бар за сада, они показују освежавајућу решеност да се не корумпирају нашим само-деструктивним вредносним шемама. Они заслужују охрабрење, а не прекор", закључује Лич.

Превела с енглеског Мирјана Стефaновић.
Читао је Бојан Жировић.
Уредница емисије Тања Мијовић.