Антологија српске музике – Стеван Мокрањaц

Стеван Мокрањац, један од најистакнутијих аутора српске музике крајем XIX и почетком XX века, рођен је 9. јануара 1856. године у Неготину. Завршивши гимназију у Београду, извесно време је студирао природно-математички одсек београдске Велике школе. Државна стипендија и материјална помоћ Београдског певачког друштва омогућили су му студије у Минхену, које је похађао у периоду од 1879. до 1883. године у класи Јозефа Рајнберга. Потом је у периоду од 1884. до 1885. године био у Риму код Алесандра Паризотија, и коначно у Лајпцигу, где је од 1885. до 1887. године похађао часове у класи Саломона Јадасона.

Вративши се у Београд 1887. године, Мокрањац је радио као диригент Београдског певачког друштва, које је уздигао на висок уметнички ниво и са којим је концертирао у земљи и иностранству. У периоду од 1887. до 1900. године радио је и као наставник певања у Првој београдској гимназији, а од 1901. и у Богословији. Године 1899. заједно са Цветком Манојловићем и Станиславом Биничким основао је прву музичку школу у Србији која и данас носи његово име. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1906. године, а 1911. и за дописног члана Француске академије уметности. Био је први председник Удружења српских музичара, основаног 1907. године.

Мокрањчев опус у највећој мери се заснива на хорској а капела музици. Како подсећа Властимир Перичић, карактеристике његовог рада јесу чистота хорског става, формална дотераност, поуздан укус у одабиру народних мелодија за уметничку обраду, а пре свега продубљен хармонски израз.

Компоноване у периоду од 1883. до 1909. године, Руковети представљају петнаест, односно са Приморским напјевима - шеснаест хорских рапсодија. Оне одражавају целокупан Мокрањчев развојни пут и све важне карактеристике његове уметничке личности. Узимајући песме из Србије, Македоније, Црне Горе, Босне и Хрватског приморја, аутор је смишљеном расподелом контраста у темпу и карактеру у Руковетима постигао логичну формалну заокруженост. Назив Руковети остао је и данас као појам органски јединственог циклуса народних песама обрађених за хор.

У тексту Дело Стевана Мокрањца, Петар Бингулац истиче да „од часа кад су настале, Мокрањчеве Руковети су у певачким дружинама имале најважнију улогу. И велика и мала друштва у Србији одмах су с највећим одушевљењем учила и певала Руковети на „беседама" и утакмицама. Тако је било и после Првог рата, а поготову после Другог светског рата, када је музика добила чвршће основе у ширим слојевима народа и када је све већи број хорова почео да негује песму."

Емисију уређује Ирина Максимовић Шашић