Антологија српске музике

Рођен 8. септембра 1900. године у Окучанима у Славонији, Михајло Вукдраговић је у периоду од 1921. до 1925. студирао композицију на Државном конзерваторијуму у Прагу у класи Карела Болеслава Јирака, а дириговање код Вацлава Талиха. Студирајући на прашком Конзерваторијуму, Вукдраговић је имао прилике да се упозна са тада модерним тенденцијама у европској музици. То су биле године када је Шенберг изграђивао свој систем додекафонске технике, када је Стравински већ закључивао свој „руски период" и постављао темеље неокласичној оријентацији, и када је Хаба на овом Конзерваторијуму отворио класу за четвртостепену композицију. Међутим, за разлику од својих нешто млађих колега - низа српских композитора који ће крајем двадесетих и током тридесетих година прошлог века такође стећи образовање на студијама у Прагу, и при том прихватити нова изражајна средства и нове композиционе технике - Вукдраговић је тековинама модерне пришао са уздржаношћу коју су му налагали његов стваралачки темперамент, наклоњен пре свега лирској, поетичној медитативности, и његово дубоко осећање повезаности са музичким наслеђем домаћег тла. На тај начин, како истиче Властимир Перичић, стилски профил Вукдраговићевих дела у основи почива на осавремењеним достигнућима неоромантизма и словенских националних школа, неретко је оплемењен стилизованим елементима музичког фолклора, а местимично освежен рафинираним бојама импресионистичког порекла, прихваћеним преко чешке варијанте импресионистичког стила.

Када се са студија у Прагу Вукдраговић вратио у Београд 1927. године, радио је као професор у музичкој школи „Станковић", али и као диригент хора и оркестра који носи име овог српског композитора. Интересантно је истаћи да је са хором „Станковић", између осталих остварења, Вукдраговић 1937. године први пут у Београду извео Бетовенову Мису солемнис.

У периоду од 1937. до 1940, као и од 1945. до 1948. године, био је шеф музичког програма Радио Београда и симфонијског оркестра, који је основао 1937. Са овим оркестром изводио је, поред осталог, и дела светске литературе, мало познатих београдској публици, а истовремено је пратио познате уметнике као што су били виолончелиста Енрико Мајнарди, пијаниста Николај Орлов и виолиниста Давид Ојстрах. Како указује Станојло Рајчић, главна заслуга Михајла Вукдраговића била је да је у име Радио Београда поручивао младим композиторима симфонијска дела која је потом и изводио.

Године 1945. постао је редовни професор дириговања на Музичкој академији у Београду, а потом је обављао дужност ректора Уметничке академије, данашњег Универзитета уметности. За редовног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1961. године.

Вукдраговић се бавио и музичком публицистиком и критиком. Радио је као критичар Борбе, Политике експрес и Звука, а својим стручним текстовима, писаним језиком приступачном сваком читаоцу, одиграо је велику улогу у нашем музичком животу.

Захваљујући Вукдраговићевом залагању, у периоду од 1953. до 1962. године када је радио као генерални секретар, Савез композитора Југославије добио је свој дом, а неоспорно је његова заслуга да данас у Србији постоје два угледна музичка фестивала: „Мокрањчеви дани" у Неготину и „Хорске свечаности" у Нишу.

Из Вукдраговићеве богате биографије издвајамо и да је добитних бројних признања, међу којима посебно место заузимају награде за Други гудачки квартет из 1945. и кантату Везиља слободе из 1948. године, награда која му је додељена 1956. године за кантату Светли гробови, као Вукова награда из 1956. године за рад на унапређењу музичког аматеризма.

Емисију уређује Ирина Максимовић Шашић