Грамофонија – Варшавска јесен 1962. године (1)

Када се говори о развоју чувеног пољског фестивала савремене музике, обично се почетак шездесетих година везује за период организационих тешкоћа и нешто скромнију продукцију од оне по којој је Варшавска јесен стекла светски углед. Наиме, већ 1961. године буџет Министарства културе намењен овом фестивалу био је знатно мањи него претходних година, што се пре свега одразило на домаће ствараоце, будући да је долазак иностраних гостију био финансиран из других извора. Међутим, током припреме за фестивал 1962. године, организатори су били принуђени да откажу извођење Штокхаузенових Група и Бериове композиције Алелуја II јер нису могли ангажовати довољан број извођача. Мере штедње довеле су у питање чак и даље одржавање манифестације, што се срећом није догодило. С друге стране, део фестивала је био резервисан за наступе ансамбала из земаља Варшавског пакта којима је то најчешће био први сусрет са савременим западноевропским делима. Тако су настали и проблеми у концепцији фестивала, будући да нису сви учесници разумели уметнички правац који је организатор настојао да афирмише. Организатори су чак морали помагати гостима да одаберу адекватан програм јер су позноромантичарске симфоније аутора спонзорисаних од државе само доприносиле утиску заосталости музике Источне Европе који су организатори фестивал настојали да промене, инсистирајући на делима младих и знатижељниа стваралаца. У том смислу, Удружење композитора Пољске је као, организатор, настојало да пружи пример осталим „братским" асоцијацијама, приређујући премијерна извођења стваралаца блиских „пољској школи", често уз учешће тада нових електроакустичких инструмената. Имајући у виду ово балансирање између финансијских тешкоћа и неразумевања институција, може се рећи да је премијерно извођење осам дела пољских аутора велики успех Варшавске јесени 1962. године, а њихови записи на плочама данас сведоче о ентузијазму захваљујући којем се фестивал одржао у овом тешком периоду.

Занимљиво је поменути да су овај фестивал посетили и совјетски композитори Гија Канчели и Едисон Денисов, а њихова честа сећања на овај догађај сведоче о снажном утиску који су на њих оставила изведена дела. Док је Канчели био најпре изненађен схватањем музике и, према сопственим речима, збуњен у ком правцу да иде даље, Денисов није крио своје одушевљење и по повратку у СССР упутио је писмо организационом одбору нудећи своје дело за следећи фестивал. Иако је постојао отпор тој идеји која се није уклапала у планове совјетског удружења композитора, Едисоново остварење је ипак извeдено са две године закашњења.

Аутор Милан Милојковић
Уредница Сања Куњадић