Разум и осећајност – Музика Франца Кромера

Кромер је, поред Адалберта Гировеца, био један од најутицајнијих композитора чешког порекла у Бечу на прелазу из XVIII у XIX век. Рођен 1759. у Каменицама, Кромер се 1785. године преселио у Беч, где је, са одређеним прекидима, градио каријеру. Тако је почетком последње деценије XVIII века био ангажован као капелмајстор у катедрали у Печују, а 1815. и 1816. године путовао је, у служби цара Франца I, у Париз, Падову, Верону, Милано и Венецију. Године 1818. наследио је Леополда Антона Кожелуха као последњи управник камерне музике при Хабзбуршком двору.

Написавши преко 300 дела, Кромер је компоновао у скоро свим актуелним жанровима, изузимајући оперу, лид и клавирска дела. Уз Хајдна, био је поштован као водећи композитор гудачког квартета, жанра који је у великој мери дефинисао бечки идеал слушања и неговања музике. У складу са модом тог доба, писао је и у такозваном жанру „хармонимузик", који су редовно изводили дувачки ансамбли на европским аристократским дворовима.

Када је реч о симфонијама, за собом је оставио десет остварења, од којих је осам остало сачувано до данас. Док су у раним делима јаки утицаји Моцарта и Хајдна, у познијим делима се препознаје реторика Лудвига ван Бетовена. Као и бројни композитори тог доба, Кромер је акценат стављао пре на декоративни, него на развојни карактер мотивског рада. Масивност звука потиче пре свега од бројних одсека у унисону, док право освежење у овим партитурама, доноси инвентивно коришћење дувачких инструмената.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић