Драган Ђорђевић: Књижевно југословенство

Једна од најтежих ствари у протоку времена јесте захватити садашњи тренутак, схватити га, пружити му отпор ако је погубан, или га пригрлити, ако је важан, велики. Историја се, утолико, може разумети и као дисциплина која накнадно, када је моменат већ прошао, утврђује шта смо све пропустили, шта све нисмо успели да схватимо, те шта је то што нисмо разумели - значило. Исписује Драган Ђорђевић изврстан текст о југословенској авангарди с краја шездесетих година, нарочито о новосадској књижевној сцени која настаје као посебно осетљив, али и моћан уметнички покрет који хвата оно најбоље из духа времена. Истовремено с настанком авангардне новосадске сцене, тадашња комунистичка власт у Војводини, недорасла тренутку, паланачка, уплашена од дугокосих, речитих, талентованих младих људи, креће у обрачун с оним што је надилази и брутално, служећи се сировим насиљем, убија моментум и пропушта прилику каква се ретко указује: уместо да препозна важност тренутка и подржи га, власт га темељно разара.

У пажљивој, исцрпној и поштено вођеној анализи, показује Ђорђевић шта је тада значило припадати новосадској, а потом и југословенској авангарди (не би погрешан био ни обрнути смер кретања: најпре југословенски, па потом и новосадски дух), те какве је последице то имало по тадашњу уметничку (али и јавну) сцену, односно шта смо све изгубили бруталном интервенцијом недорасле и непаметне политичке власти. Изводи Ђорђевић на сцену Војислава Деспотова, Слободана Тишму, Владимира Копицла, Мирослава Мандића, Томажа Шаламуна, Вујицу Решина Туцића (то су само неки од протагониста тог узбудљивог тренутка), јасно прати нити мреже коју су они стварали и убедљиво показује зашто је све то било добро, велико и важно, те шта је, глупошћу неодговорне власти, испуштено.

Чита Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић