Мишел Фуко: Казнено друштво

На најпрестижнијој француској образовној институцији Колеж д Франс - која је, као државна установа, унутар образовног система, али је, истовремено, и изван њега јер не постоји обавеза похађања курсева, нити се додељују икаква сведочанства, дипломе, или било која институционална инсигнија - Мишел Фуко почиње да предаје 1970. и ту остаје до своје смрти 1984. године. Једина обавеза је обавеза предавача: на предавањима која држи једном недељно он излаже резултате својих истраживања. И то је све. На необавезним предавањима Мишела Фукоа појављује се толико студената и слушалаца да они не само да не могу да стану у валику салу Колежа, већ се предавања, путем звучника, преноси и у другим, крцатим салама установе. Фукоа нервира толики број слушалаца - али на крају предавања нико му не поставља питања што ће француског филозофа нагнати да напише како се, у свој тој гужви, осећа усамљеним - па почиње предавања да заказује у осам сати ујутро надајући се да ће, на тај начин, да одбије слушаоце. Тај маневар му, међутим, не доноси жељено олакшање: његова слава и харизма толики су да се број слушалаца не смањује.

После Фукоове смрти Франсоа Евалд и Алесандро Фонтана скидали су са трака Фукоова предавања и она су, из године у годину, излазила у посебној едицији издавачких кућа Галимар и Сеј. Курс из 1972. и 1973. године први пут се преводи на српски језик.

Тих година Фуко припрема књигу која ће постати славном, „Надзирање и кажњавање", а резултате својих помних истраживања излаже на Колеж д Франс. Сви они мотиви који ће ући у књигу налазе се и у овим курсевима, а истинско је задовољство и уживање пратити на који се начин одвија Фукоово мишљење, непоткупљиво и дубоко, те којег је материјала Фуко морао да се одрекне како би компоновао усредсређену, фасцинантну књигу која ће постати једним од најчитанијих и најутацијнијих филозофских дела 20. века.

Чита Марица Милчановић
Уредник Иван Миленковић