Ришард Крињицки: песме из збирке „Магнетна тачка” (2)

Ришард Крињицки (Ryszard Krynicki), пољски песник, есејиста, преводилац и издавач поезије, рођен је 1943. године у Санкт Валентину у Аустрији. Студирао је полонистику на Универзитету „Адам Мицкјевич" у Познању. Радио је као библиотекар и уредник Младе културе (културног додатка краковског Студента), а од 1991. године са женом Кристином има приватну издавачку кућу „а5", у којој објављује претежно поезију. Велики је познавалац и преводилац немачке поезије. Припадао је песничким групама Próby (Покушаји) и Orientacja Hibrydy (Оријентација Хибриди) које су, уз многе друге из целе Пољске, чиниле Нови талас или Генерацију 68, један од најзначајнијих праваца у послератној пољској књижевности. Поезију је први пут објавио 1966. године у познањском часопису Nurt (Правац), а његове песничке збирке су: Чин рођења (1969), Колективни организам (1975), Наш живот расте (1978), Мало више. Песме из бележнице 78/79 (1981), Ако у некој земљи (1983), Стихови, мгласови (1987), Неподложни ништавилу (1989) и Магнетна тачка (1996), при чему ова последња обухвата песников целокупни опус и била је нит водиља у коначном избору песама за књигу која ће се на српском језику појавити под истим насловом.

Рана дела Крињицког припадала су кругу лингвистичке поезије, у којој се посебно истичу „напетости између речи". Касније се као песник медитације веома приближио граници поетског говора, односно ћутњи, мада је био и један од најангажованијих песника Новог таласа и активан опозиционар у време 1968, КОР-а и „Солидарности". За Крињицког је карактеристичан минимализам, у неким фазама блискост с хаику формом, односно, поезија у којој доминирају медитација, чистота и ћутња, те крајња доследност себи. Језик његове поезије је крајње сажет и садржајан, конкретан. Иако на први поглед херметичан, ипак, већини је разумљив, јер Крињицки спада у песнике који се баве феноменом зла, посебно оног које се испољавало у тоталитаритстичким системима Источног блока. Зло је, између осталог, било оличено у постојању цензуре, која је међу хиљадама књига забранила и збирку Крињицког Наш живот расте, те је 1978. морала да буде објављена у париском емигрантском Књижевном институту и, наравно, третирана као самиздат, што је у то време подразумевало велики ризик.

Од краја 90-их Ришард Крињицки готово да не пише и не објављује поезију, али је веома ангажован на објављивању књига својих омиљених песника, пре свега Херберта, у веома акрибичним критичким издањима, али и Виславе Шимборске, Адама Загајевског, као и младих и мање познатих аутора.

Стихове читају Марица Милчановић и Светислав Поповић.
Уредница Тања Мијовић.