Филозофија у делу Иве Андрића – говори Марко Новаковић

У свом есеју „Разговор са Гојом" (из 1935) Иво Андрић кроз ликове Паола, друга из младости у том моменту већ остарелог сликара Франциска Гоје, и самог Гоје износи своје ставове о уметничком стваралаштву. Реч је о фиктивном дијалогу писца са великим сликаром, док је у стварности писац тај који кроз ликове Гоје и Паола казује сопствена становишта о уметности. Осим покретања низа начелних филозофских питања о уметности, размена идеја доводи до увида у прирoду уметности, слично као што у методолошки развијенијој форми чини Платон у својим дијалозима кроз лик Сократа. Дакле, ради се о покушају да се феномен уметности непосредно појмовно артикулише и осветли у својој сложености, што писац и чини, доказујући тиме да бит филозофског промишљања не лежи само у дијалогу између различитиих особа, већ и у разговору субјекта са самим собом. Тајав разговор писац предочава као уметников монолог усмерен ка самом себи, стварима уметности и људској судбини.

Као упечатљив мотив из особености уметничког феномена Марко Новаковић издваја Андрићеву тезу да је порекло уметности демонско а да је поступање уметника аналогно деловању Антихриста, у смислу тога што од Бога створене облике креира за свој рачун, утврђује их поново и настоји да их учини савршенијим. Андрић варира модерну познопросветитељску идеју генија, као уметника који је творац нових појава и варљивих светова. Уметник је тако ингениозна стваралачка субјективност, запоседнута неким мистериозним и необјашњивим духом, који га покреће на стварање, али се у његовим творевинама огледа привидна сврховитост природе. Ипак, ако је свет, као што износи писац: „царство материјалних закона и анималног живота без смисла и циља", онда нам уметност која је нешто духовно и смислено мора остати неразумљива, посебно уколико је велика, то јест ако носи велику и племениту мисао.

Уредница циклуса Тања Мијовић.