Музика пред-грегоријанских традиција хришћанског богослужења

Певање је било нераскидиви део хришћанске литургије од најранијих дана цркве. Већ се у Јеванђељу по Матеју, у опису Тајне вечере помиње певање химни, када су апостоли „отпојавши хвалу изашли на гору Маслинску".

Осим у Јеванђељима, музика се помиње и у Посланици Светог Павла Ефежанима, које је подстицао да се користе псалми, химне и духовне песме „пјевајући и припијевајући у срцима својијем Господу". Касније, Плиније Млађи је, пишући цару Трајану, тражио савет како да третира хришћане у Битинији, описујући њихову праксу окупљања пред зору и „антифоно понављање химне Христу, као Богу". Пракса антифоног певања псалама - односно смењивања две групе певача, била је позната још у јеврејским богослужењима, из којих су најранији хришћани преузели и друге елементе, попут афирмативних декламација „Амен" и „Алелуја". 

Истраживачи се још увек  у потпуности не слажу око тога како се тачно, између V и IX века развило западноевропско појање, будући да су извори ретки и често посредни. Почетком V века Свети Августин је описао респонзоријално певање Градуала током Мисе, а сто година касније Бенедикт Нурсијски је у својим „Правилима" утемељио протокол службе Богу који ће бити практикован у свим манастирским заједницама широм Европе. У овом периоду, дефинисале су се и особене, регионалне музичке традиције западноевропског црквеног појања, која су претходиле кодификованом, и касније опште присутном грегоријанском певању. Међу њима су најпознатије биле традиције амброзијанског, мозарапског, староримског, галиканског и беневентанског певања.

Поред грегоријанског, једино певање западноевропске цркве чији је репертоар до нас стигао у записима са прецизном нотацијом је амброзијанско певање. Тачније, ово је једина од свих пред-грегоријанских традиција која је преживела у литургијској пракси и која се и данас користи. Разлоге томе треба тражити у угледу који је Милано имао као духовни центар, који су још Византинци описивали као „први град на Западу, после Рима". Вековима је ово певање било ограничено на околину Милана и парохије у близини језера Комо и Мађоре на северу Италије. Обред који се приписивао Светом Амброзију, миланском бискупу и једној од најугледнијих црквених личности IV века, иако под утицајем римског појања, свакако је имао своје специфичности у односу на римску праксу, јер је још од II века Милано био литургијски аутономан.

Међутим, осим са југа, утицаји су стизали и са запада - из Галије и Шпаније, али и истока, тачније из Византије. Истраживачи су идентификовали „позајмице" из православног богослужења, али се не може утврдити да ли су оне у амброзијанско појање уведене у формативном периоду ове праксе или накнадно. Специфичне потребе амброзијанског обреда условиле су и настанак репертоара који се разликовао у односу на грегоријански - другачије напеве, другачије текстове, али и другачији музички стил. Музички, амброзијански напеви поседују много веће варијације у дужини, амбитусу и структури, у поређењу на грегоријанским певањем. Једна од најпрепознатљивијих карактеристика је поступно кретање, које овим мелодијама пружа флуидније, таласастије обрисе.

Једно од најраспрострањенијих и најутицајнијих, било је такозвано „мозарапско певање", које је током средњег века било неговано на Иберијском полуострву. Репертоар мозарапског певања припада обреду који су практиковали шпански хришћани под муслиманском влашћу, иако су сами напеви настали пре освајања Шпаније 711. године. Зато се ово певање некада назива и „визиготским" или „хиспанским", мада се научници слажу да ни ови називи нису у потпуности адекватни.

Најранији сачувани писмени записи о овом обреду потичу из пера Исидора Севиљског, из 636. године, где је он описао тадашњу мисну, богослужбену праксу. Оно што је посебно важно јесте да се овакав обред није изводио само у Шпанији већ, како Исидор наводи, „и у Галији", односно у јужној Француској, чиме је мозарапски обред дошао у директан контакт са тамошњом ранохришћанском праксом. Музички, данас је тешко реконструисати звук овог певања, јер су сачувани напеви углавном записани неумама које показују контуру мелодије, али не тачне висине или интервале. Само неколико извора садржи записе који данас могу са сигурношћу да се транскрибују. На основу ових података, истраживачи су закључили да је мозарапско певање имало више сличности са амброзијанским и галиканским него са римским обредом. Ипак, као и у римском, у мозарапском певању је практиковано антифоно и респонзоријално извођење напева који су могли бити силабични, неуматско, односно са само неколико нота по слогу, или изразито мелизматични.

Донекле парадоксално, мозарапско певање је у Шпанији преживело визиготску и маварску инвазију, али није хришћанску Реконквисту. Наиме, римски обред је на територију Шпаније ушао преко Каталоније, још у VIII веку, да би 1071. године био прихваћен и у Арагону. Хришћански прелати на територијама које су поново освојене, искључиво су изводили обреде по грегоријанском ритуалу, те се мозарапско певање свело само на неколико цркви у Толеду, којима је било дозвољено да негују традиционални обред. Ипак, ово певање је временом толико попримило обрисе грегоријанике, да данас не поседује никакву сличност са својим изворним видом.

Једна од мањих заједница које су имале специфично, богослужбено појање била је она у јужној Италији, у црквеним центрима у Беневенту и Монте Касину, према којима је и названа „беневентанско појање". Ова пракса је била негована између VII и IX века и настала је под јаким утицајем амброзијанског певања, али ју је убрзо потиснуо грегоријански обред. Две традиције су неко време паралелно опстајале, да би потом беневентанско певање било сведено на интерполације у грегоријанским химналима. Ови напеви остали су сачувани само у обредима који су везани за локалне празнике и светитеље, попут Дванаест светих мученика из Беневента, за које није постојао пандан у грегоријанском коралу.

Бројне ранохришћанске музичке традиције су од IX века биле под великим притиском грегоријанског ритуала који је наметала римска курија. Грегоријанско певање се развило средином VIII века, а настало је из синтезе различитих ранохришћанских традиција, пре свих староримског и галиканског појања. Брзом ширењу ове, условно речено, „нове" традиције, пре свих су допринели каролиншки владари у Француској, почевши од Пипина III. Наиме, кључни тренутак је био долазак папе Стефана II, са великим бројем римских свештеника и Scholom Cantorum у Париз, након чега је француски краљ наредио да се у црквеним обредима користи такозвани cantus romanus. Од тренутка када је Пипинов син, Карло Велики именован за Светог римског цара, агресивно је промовисао ову врсту црквеног обреда шриом територија којима је владао, сузбијајући локалне традиције, а све у намери да косолидује духовну и световну власт.

Једна од првих традиција која је била потистнута било је такозвано староримско певање. Дуго се сматрало да је ово певање било „прото фаза грегоријанике", али се данас претпоставља да су ова два обреда имала паралелне токове развоја, док ревидирани, грегоријански стандард, са снажним утицајем галиканског појања, није постао доминантан. Напеви у староримском појању сачувани су у само неколико манускрипта, укључујући три збирке градуала и два антифонаријума.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић