Нова дискографија – Франческо Ђеминијани

Средином 18. века, Ђеминијанијев приручник за свирање на виолини био је добро познат широм Европе, а чак је штампан и у америчким колонијама. Као Корелијев ученик, Ђеминијани је уживао велики углед и развио импресивну каријеру виолинисте-виртуоза, проводећи највећи део живота у Лондону. У свом трактату, Ђеминијани пружа 28 „вежби" и 12 „композиција", које аутор у предговору описује као „дванаест комада у различитим стиловима за виолину и виолончело са басо континуом у чембалу". Оно што композитор подразумева под „различитим стиловима" су заправо различите игре - куранта, гавота, жига - затим фуге у стилу Корелијевих соната, као и лагани комади пуни афектација, који највише наликују оперским аријама, а који би требало да обуче младог виолинисту пре свега умећу орнаметације. Аутор предлаже обилну употребу украса, јер сматра да постоји директна веза између апођатура и преношења осећања попут љубави, радости и слично. Ипак, колико год да се залагао за експресивност у интерпретацији, Ђеминијани заступа тезу да би извођач морао да се приклони композиторовим намерама, обуздавајући „нарцистички виртуозитет", те пледира за „одговорну интерпретацију која би исказала ауторову намеру".

Искусни виолониста Готфрид фон дер Голц, иначе уметнички директор Фрајбуршког барокног оркестра, са одабраним члановима овог ансамбла, пратећи Ђеминијанијеве инструкције, показују да виртуозитет није сам себи циљ, већ да је у служби музичке драме, али и лиризма којим је испуњена музика барокне епохе.

Уредница Ивана Неимаревић