уторак, 11. јул 2017, 22:20
Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности
У циклусу ПОЗОРИШНЕ АКТУЕЛНОСТИ, који емитујемо уторком, можете слушати осврт Александра Милосављевића на две представе изведене на 62. Стеријином позорју, одржаном 26. маја до 3. јуна у Новом Саду. Прво ће бити речи о драми Мате Матишића „Синови умиру први”, коју је у Народном позоришту Републике Српске у Бања Луци режирао Марко Мисирача, а потом о комаду Бранислава Нушића „Ошалошћена породица” у режији Игора Вука Торбице и копродукцији Прешерновог гледалишча Крањ и Словенског људског гледалишча Цеље.
Драма Мата Матешића Синови умиру први у први мах делује као предложак за инсценацију скеча на основу једнодимензионалне црнохуморне приче о отмици лешева војника погинулих у ратовима вођеним на овим просторима током 90-их година прошлог века. Наиме, криминалци ископавају лешеве погинулих јунака домовинског рата да би затим од њихових породица тражили откуп, а заплет почиње у часу када родбина једног од покојника одбије да плати и одлучи да се супротстави отмичарима тако што ће из гроба ископати недавно преминулу мајку криминалца који их уцењује.
Редитељ Марко Мисирача радњу драме смешта у кућу покојног борца, где се окупила његова родбина, а понајпре његови саборци, они ратни инвалиди, прави или симуланти, на које је држава заборавила и који данас више никоме нису потребни. Апсурдно интонирани заплет, подржан аутентичном црнохуморном духовитошћу која најдиректније произилази из карактера сеоског менталитета и одговарајућег наивног погледа на свет, на крају комада и представе претвара се у поражавајућу слику горке животне реалност. Тако представа Синови умиру први дискретно иницира и питање смисла самог рата, јер ако је овако нешто могуће у миру, после победе, каквог је заправо имало смисла борити се и шта је у ствари резултат те победе, коментарише Александар Милосављевић.
* * *
Игор Вук Торабица инсценацију Нушићеве Ожалошћене породице почиње тиме што одмах открива гледаоцима ко су и какви су људи окупљени на даћи. Следе добро познати дијалози и духовите реплике, које разоткривају суштину духа овдашњег чаршијског менталитета и малограђанског погледа на свет, те радња представе скреће у конвенционалне сценске токове очекиваних каламбура и предвидивих карикирања драмских ликова чија је акција сада искључиво сведена на комедију ситуације и пуку илустрацију грамзивости и бескрупулозности. Занимљиво је да поучно финале којим писац завршава комедију - када се испостави да је Даница ванбрачна покојникова кћи, те отуда добија лавовски део његовог наследства - Торбица усложњава двоструким обртом и заоштрава тако што ће ову девојку приказати као много веће зло од оног које репрезентују чланови фамилије. Јер, док је њихова похлепа очигледна до мере да све време испадају незграпни и смешни, дотле се Даница од самог почетка претвара, на себе преузима улогу скромне, смерне и уздржане девојке, а заправо је исто толико бескрупулозна.
Следећег уторка, 21. јула, емитоваћемо Милосављевићев осврт на ауторски пројекат Арпда Шилинга Егзит, настао у копродукцији Мађарског државног позоришта „Чики Гергељи" из Темишвара, Позоришта класике „Ион Славици" из Арада и Народног позоришта Сомбор, као и на предствау Душана Ковачевића Хипноза једне љубави, коју изводе глумци београдског Звездара театра.
Уредница циклуса Тања Мијовић.
Коментари