Жил Масне: Дон Кихот

Ова херојска комедија у пет чинова на либрето Анрија Кена, на основу драме у стиховима Жака Ле Лорена Витез издуженог лика премијерно је изведена 1910. године у опери у Монте Карлу. У трајању нешто мањем од два сата, Дон Кихот је најуспешнија од шест опера које је Масне написао за Монте Карло у позном периоду своје каријере. Насловна улога је написана за Фјодора Шаљапина, велику звезду тадашње опере, иако је Масне више ценио Ванија Маркуа, који ће ролу извести наредне године у париском позоришту Гете Лирик, уз Лусијена Фижера као Санча. У обе продукције Дулсинеју је певала Луси Арбел, млада мецосопранисткиња у коју је Масне у то доба био заљубљен. Опера је у послератном периоду била пре свега везивана за велике басове који су долазили из словенских земаља попут Бориса Кристофа и нашег Миодрага Чангаловића. Међутим последњих година и италијански басови почињу да се баве овом ролом попут Руђера Раимондија или Феруча Фурланета, кога ћете и чути у емисији.

Масне је у причи о Дон Кихоту пронашао аутобиографске елементе. Он је себе – који у тренутку рада на опери има 67. година и пати од лошег здравља – представио као одмереног, необичног и дистанцираног витеза док је Луси Арбел приказао, са нешто мање симпатија, као амбициозну удавачу која ипак поседује саосећање. Лик Санча користи језик опере буфо, а насупрот њему се користи забавни, лажно-академски језик у роли Кихота. Једна од најпотреснијих сцена Дон Кихота јесте сцена његове смрти у којој композитор показује пуну меру своје емпатије и поситовећења са главним јунаком.