Луиђи Баси и комична опера

Луиђи Баси убраја се у певаче који су имали сразмерно дугу каријеру, али о чијем квалитету интерпретације су мишљења савременика неретко била подељена. Анализирајући Басијеве роле, оно што се лако може закључити јесте да је његов глас претрпео велике промене: након првих улога које је остварио крајем седамдесетих година 18. века и у којима је наступао као тенор, Баси је убрзо прешао на роле баритонске теситуре, у које убрајамо и Моцартовог Дон Ђованија, да би каријеру завршио као бас. Већ поводом премијере Дон Ђованија 1787. године савременици су више пажње посвећивали његовим глумачким способностима него квалитетима његовог гласа, а чињеница да је остао активан на оперској сцени још пуних тридесет и шест година упркос евидентној детериорацији његовог гласа највише сведочи о завидном глумачком владању сценом којим је овај уметник освајао симпатије публике. У току своје каријере неретко се дешавало да је Баси у оквиру истог оперског дела, у различитим животним добима тумачио различите улоге. Ово је случај и са Моцартовим Дон Ђованијем, у коме је, напослетку, 1817. године Басију била додељена споредна улога Мазета, али и са Фигаровом женидбом истог аутора, те популарним комичним операма Ђованија Паизијела и Доменика Чимарозе. У Чимарозиној опери Тајни брак Баси је 1792. године тумачио улогу грофа Робинсона, богатог аристократе који је решен да ожени лепу кћер грађанина Ђеронима, док је седамнаест година касније наступао управо у мање захтевној роли Ђеронима, који машта о браку своје кћери који би му донео друштвени углед.

Последња фаза Басијеве каријере одиграла се у Дрездену: на јесен 1814. године Баси је напустио прашку оперску трупу и започео свој ангажман у овом немачком граду. Годину дана касније Баси је постао директор дрезденске италијанске оперске трупе, али је наставио да се појављује на сцени до краја свог живота. Претпоставља се да је Баси преминуо 1825, а забележено је да је у последњим годинама свог живота поново посетио родну Италију и тумачио ораторијумске роле на извођењима у Фиренци. Иако је већ тада био на заласку каријере, педесетогодишњем Басију се 1816. године у Дрездену указала прилика да поново заигра у првом премијерном извођењу нове комичне опере: реч је о опери Севиљски берберин Франческа Морлакија, у којој је Баси креирао лик Бартола. Морлакијев Севљиски берберин заправо је премијерно изведен кад и чувено истоимено остварење Ђоакина Росинија, али за разлику од Росинијеве партируре, коју можемо означити као весника новина у свету италијанске комичне опере, Морлакијев Севиљски берберин, приказан у Дрездену, показатељ је конзервативног укуса спрам опере буфе у немачким земљама у пост-наполеоновском периоду.

Аутор Срђан Атанасовски