Композиције Петра Бергама

Студент Станојла Рајичића и Миленка Живковића, Петар Бергамо је већ од почетка шездесетих година прошлог века заузео истакнуто место на српској композиторској сцени. Развијајући своју поетику из позноромантричарског стилског проседеа, Бергамо је постепено одбацивао наслеђене формалне и тоналне конвенције освајајући експресионистички израз заогрнут богатим оркестарским колоритом. Његова Прва симфонија опус 2, настала 1961. године као прерада четири године старије Сонате за клавир, приказује све одлике композиторовог раног стила оличеног у класичном обликовању форме и ефектној оркестрацији која доноси романтичарски емоционални тонус, али и савременији, премда још увек тонални хармонски језик. Драматуршко тежиште овог четвороставачног циклуса, Бергамо је поставио на место карактерно напетог првог става, за којим следе лирско-експресивни анданте, потом скерцо и моторични финале у форми сонатног ронда.

Варијације на непрекинуту тему за клавир опус 3, из 1957. године конципиране су у испредању музичког тока кроз смену варијација које органски и без предаха произлазе једна из друге. Развијајући свој музички ток у два велика динамичка лука, дело доноси свеж хармонски језик који досеже границе атоналности.

Концертантну музику, студије за симфонијски оркестар опус 7, Петар Бергамо написао је 1962. године. Препознато у времену настанка као једно од најзначајнијих дела савремене српске музике, за које је Бергамо 1963. године добио Седмојулску награду, ово остварење приказује до тада најдаља композиторова трагања за новим звуком и изразом. Смелу, атоналну хармонију Петар Бергамо је обојио апартним оркестарским колоритом, док формална структура дела не прати ни један традиционалан образац. Замишљено као низ варијација без теме, дело се развија кроз поступно убрзавање темпа изведено у два широка градациона лука.

Аутор емисије: Стефан Цветковић