Svedenborg, mistik koji to nije bio

Značajni ljudi prošlosti u ovom modernom dobu verovatno bi zbog karaktera i metoda svojih spoznaja bili (i tek će to biti, u nastupajućem, novom vremenu) diskreditovani i omalovažavani terminima, među kojima je najizrazitiji (i u svom diskreditovanju) beskompromisan izraz, praktično „oznaka" ‒ mistik!

I upravo u tim modernim vremenima bilo je mistika koji su ne samo bili značajni već su direktno svojim idejama uticali na velike umove proteklih nekoliko vekova.

Verovatno najznačajniji među tim odbačenim, u širem smislu zaboravljenim, jeste Emanuel Svedenborg. Rođen je u Stokholmu 1688. a umro je u Londonu 1772. godine. Za ono vreme jedan zaista dug život, jedan neverovatan život.

Volter je rekao da je najneobičnija ličnost tog doba bio švedski kralj Karlo Dvanaesti, a Borhes je dodao da je ta najneobičnija ličnost bio Karlov savremenik i sunarodnik Svedenborg. Zanimljivo je da je Svedenborgov život podeljen u tri perioda, od kojih je svaki trajao tačno po 28 godina. Kao sin luteranskog biskupa, vaspitan je u tom duhu u koji nije baš verovao. Iako sveštenik, njega u tom prvom periodu zanima pre svega nauka. Posle njegove smrti otkriveno je da je za života skicirao (slično Leonardu da Vinčiju) ono što danas zovemo podmornicom (gotovo identično rešenje imao je i Frensis Bekon), a takođe je, iako svestan da to u njegovom vremenu nije moguće, inženjerski projektovao mogućnost „plovljenja vazduhom". Ipak, kao naučnik, najviše se bavio mineralogijom, ali ga je zanimala i anatomija i „mesto gde telo komunicira sa dušomˮ!?

Kao naučnik onog vremena, objavio je pedeset naslova posvećenih matematici i astronomiji. No najveći uspeh i slavu stekao je kao inženjer Karla Dvanaestog ‒ fantastičnim tehničkim poduhvatom omogućio je prebacivanje flote švedskog kralja kopnenim putem, i to u dužini od preko 30 kilometara (!?), što je bilo presudno za kraljevu pobedu.

U trećem periodu života (treba ponoviti, novih 28 godina) odlazi u London. Taj čovek, naučnik, racionalan i metodičan (Emerson: verovatno da nijedan čovek nije vodio realniji i praktičniji život), počinje u Londonu da uči tesarski zanat, kao i zanat građenja muzičkih instrumenata!? I tada se događa onaj jedini momenat u njegovom životu koji bi se mogao smestiti u prostor „mističnogˮ. Jedan nepoznat čovek pratio je Svedenborga na ulici, da bi zatim zakucao na njegova vrata. Predstavio se kao Isus i rekao mu da crkva propada i da od njega, Svedenborga, traži da je obnovi, stvarajući treću, jerusalimsku crkvu.

I ne samo to, već mu Isus obećava da će ga povesti da poseti drugi svet, „svet duša sa svojim bezbrojnim paklovima i rajevima". I tu prestaju svaka pomisao na mistično, fatalističke vizije, zanosi jurodivih.

Sledi Svedenborgovo delo, pedantno, metodično (naučno), ispunjeno autoritetom čoveka koji nam prenosi viđeno! Sledeće dve godine uči hebrejski jer je, slično kabalistima, izbegavao prevode kao sigurne izvore pogrešnog razumevanja. I kreće da piše svoje sveske, koje gotovo da niko nije čitao, sem najznačajnijih umova njegovog doba. Na samom početku Svedenborg citira Sv. Avgustina, koji u delu „O božjoj državiˮ kaže da je bez sumnje čulno uživanje u raju bilo mnogo snažnije (plemenitije) nego ovde u stvarnom svetu posle izgona. Svedenborg konkretizuje i dalje, pa kaže da su telesna uživanja u rajevima i paklovima (!?) drugog sveta, onog posle smrti, mnogo intenzivnija.

I onda, svedoči viđeno: posle smrti čovek izvesno vreme (možda dan, nekoliko meseci, ili čak nekoliko godina) komunicira sa anđelima i demonima. Jednostavno, stiče utisak, iskustvo, i tada se u skladu sa svojom prirodom odlučuje (sam donosi odluku) da li će biti sa anđelima (raj) ili sa demonima (pakao), i to je njegov izbor!

U odnosu na zvaničnu crkvenu dogmu, Svedenborg nam svedoči o volji Božjoj da nam pokloni slobodu izbora, oslobodi strašne osude na raj ili pakao, te ortodoksne doktrine koja slobodu suspenduje posle smrti, i koju Svedenborg zadržava i posle prestanka života. Taj čovek je video (Isus mu je pokazao, zašto bi to bilo nemoguće, tim pre što se sama vera, ne samo hrišćanska i zasniva na čudu) mnogo više. I to nam u svojim sveskama pedantno iznosi.