Зашто плачемо?

Рефлексне сузе се дешавају несвесно. Оне помажу да се очи очисте и одбране од иританата, укључујући и честице прашине или гаса на бази сумпора који се ослобађа када се ножем сече сиров лук. Постоје и емоционалне сузе које настају као одговор на емоције. Сматра се да су ове сузе карактеристичне само за људску врсту.

Андре Силва, докторанд психологије на Универзитету Мињо у Португалији, сматра да емоционалне сузе могу послужити као средство невербалне комуникације.
„Бебе плачем сигнализирају својим мајкама да нешто није у реду. Плач је позив за пажњу." Он сматра да је погрешно мишљење да су бебе способне да плачем манипулишу одраслима: „Овакво мишљење је погрешно јер беба није свесна манипулације". На неки начин, овакве бебине сузе могу се сврстати између базалних/рефлексних и емоционалних суза.

Плакање је изузетно снажан визуелни израз осећања који користимо и пре него што проговоримо. Најмоћнији разлог за емотивно плакање јесте огроман утицај суза на групу. Како дете расте, оно почиње да користи сузе да изрази емоције, као што су срећа или туга. Те сузе могу да изазову саосећање и емпатију код других.

„То је моћан комуникацијски, али и моћан манипулативни уређај. Такође, неким људима плакање отежава да прикрију своја осећања када су усред екстремног емоционалног стања", каже Силва.

„Исплачи се, биће ти боље"

Иако постоје многи разлози због којих бисмо могли плакати, психолог др Вирџинија Итог са Универзитета Биркбек открила је да када дође до сукоба или до губитка, плакањем се преноси узнемиреност, а то може помоћи у формирању емоционалних веза са вољеним особама. Такође је открила да посматрање патње других може изазвати сузе.

Након истраживања спроведеног 1980. године, према речима биохемичара и стручњака за сузе др Била Фреја, 85% жена и 73% мушкараца кажу да се осећају боље након плача. Поједини научници овакву појаву објашњавају као специфичним функционисањем мозга и ослобађањем одређених хемијских супстанци које настају услед снажних емоција. Међутим, нека каснија истраживања доводе у питање ове тврдње. Тако да, иако често мислимо да је добар плач здрава катарза, заправо нема доказа који би то потврдили.

Ко лакше „пролије сузу"?

Иако је плакање природан одговор на емоционални стрес, сматра се да су мушкарци који плачу слаби. Општеприхваћено мишљење је да жене плачу више од мушкараца. То потврђују и многа научна истраживања.

Док су мали, дечаци плачу више од девојчица. Око девете године тај тренд почиње да се мења на други начин. Поставља се питање: који фактори утичу на ову промену?

У часопису Национална географија објављен је чланак који се позива на истраживање холандског психолога Ада Вингерхоетса са Универзитета Тилберг. Он сматра да у раном детињству све бебе плачу исто. Касније, током одрастања, због културног фактора настаје полна дихотомија. Студије откривају још неке занимљиве чињенице: људи плачу више у земљама где је то културно прихватљивије и у богатијим земљама.

Мушкарци углавном плачу због великих губитака, док жене више плачу када су тужне, фрустриране или љуте. Плачљивост је већа у вечерњим сатима.

Осим културних и материјалних фактора, др Вингерхоетс сматра да на полне разлике у учесталости плакања утиче и ниво тестостерона код мушкараца, а код жена ниво пролактина.

Др Вирџинија Итоу је током истраживања открила да се мушкарци осећају збуњено и раздражено у присуству особе која плаче. Насупрот томе, жене се у тим ситуацијама понашају саосећајно, тако да не изненађује што оба пола кажу да више воле да плачу пред женом и што је женско „раме за плакање" прихватљивије.