Колегијалност није увек добра

Ослањајући су се на резултате претходног истраживања који су показали како помагање колегама успорава сопствени успех професор Расел Џонсон са Државног универзитета у Мичигену фокусирао се на различите врсте помоћи које људи пружају на послу, као и како је та помоћ прихваћена. "У последње време ставља се велики акценат на продуктивност на радном месту, тражи се од радника да буду предузимљиви и да помажу свима око себе", рекао је Џонсон . "Али није увек најбоље решење трагати за проблемима и трошити време на то да их поправите."
Џонсон је објаснио да постоје две основне врсте помоћи које се могу понудити колеги, проактивна и реактивна помоћ, а разликују се по томе да ли је помоћ затражена или не. Ако сте предузимљиви и активно нудите да помогнете другом, то је проактивна помоћ. Ако вам се колега сам обрати за помоћ коју му ви онда прижите, онда ви реактивно помажете, објаснио је Џонсон. 

Научници су открили да људи који проактивно помажу често немају јасно разумевање проблема са којима се суочава колега који прима њихову помоћ, па заузврат добијају мању захвалност. Што се оних који примају помоћ тиче, Џонсон сматра да би особи којој стално прилазе колеге и нуде јој помоћ то могло да утиче на самопоуздање и постане фрустрирајуће. А не би ни мислили да треба да се захвале особи која је покушала да им помогне јер јој нису то ни тражили.

Када је помоћ већа штета него корист

Професор Џонсон је испитао запослене старости од 21 до 60 година који раде у различитим секторима, укључујући државну управу, производњу, здравство и образовање. Прикупио је податке како би проценио помагање на дневном нивоу, примање захвалности, уочени позитиван друштвени утицај и радну ангажованост.

Кад се узму у обзир одговори испитаника показало се да помагачи добијају мању захвалност, а примаоци помоћи осећају мање самопоуздања. Ово истраживање је доказало да проактивна помоћ има негативан утицај на обе стране, али из различитих разлога. "Бити проактиван може имати токсичне ефекте, посебно на помагача. Он добија мању захвалност од особе којој је помогао, што чини да се наредног дана осећа мање мотивисано на радном месту. Прималац помоћи чешће не изрази захвалност одмах, што је чини бесмисленом у односу на стварни чин помагача, " рекао је Џонсон. "Што се тиче особе која прима нетражену помоћ, она почиње да сумња у сопствене способности и осећа претњу својој аутономији на радном месту."

На неки начин ово истраживање сугерише запосленима да брину своју бригу и да не траже проблеме које би могли да поправе. Све у свему, истакао је Џонсон, добро је помоћи, али је најбоље прво причекати да вам помоћ затраже. Препоручио је онима који желе да помогну да ће радећи свој посао највише постићи. Сматра да би они који приме помоћ што пре требало да искажу захвалност јер ако чекају неколико дана то неће имати позитиван утицај на оног који им је помогао.