Доситејев вапај за добрим: Где си добро?

Док снимамо серију, овде вас подсећамо на одломак из „Ижице", рукописне Доситејеве књиге која је настала током његовог боравка у Далмацији. Потрагу за добрим, Доситеј Обрадовић је пренео својим сународницима у Далмацији, у којој је са прекидима од неколико година боравио од 1761. до 1770. године.

Кад је тамо стигао, био је веома млад и убрзо је постао омиљени проповедник. Популарност стиче начином на који држи проповеди ‒ непосредношћу обраћања, разумљивим језиком, хумором, иронијом, коришћењем народне књижевности, басни, пословица. Све се то у Доситејевим проповедима прожима са његовим образовањем које стално узраста и за оно време је веома необично и комплексно.

„Ижица"

Добро друго

[...] Тражим добро код цара и царица, али цари се бију и ратују. Није ту добра! Тражим добро код владика, али владике за мир и за добро не маре, него се надмећу ко ће бити митрополит. Није ту добра! Тражим добро у манастиру, али у манастиру калуђери се разређују ко ће на пут, ко ли на капеланију, а у манастиру не могу да стоје. Мало је ту добра! Тражим око цркве, али људи кад дођу к цркви, дођу да се инате и да празнослове, а у цркви попови навешћују: то се и то украде, толико муштулука ‒ није добра! Међу трговци за сваку газету ‒ клетва; међу богати грађани ‒ гордост и завист; међу сељани не можʼ гледати што раде, не можʼ слушати што говоре: није добра, те није! Ах, јао нами без добра!

Прости ми, брате ‒ дошло ми је да вичем. ‒ О, философи! О, ритори многознанци! Кажите ми за добро! ‒ Је ли добро у великим кућам[а] господским? Ја тамо не смијем доћи; ето ђе каже Јеремија пророк: „Господске куће пуне су драче" ‒ дакле, није ту добра! ‒ Градови, вароши, села, пустиње, је ли у вами добро? „Није", говори велики апостол Павел, „беда у градови, беда у пустињах, беда на мору, беда код лажљиве браће и лукави[х] љубазника". ‒ А да где смо добро изгубили? Нијесмо га изгубили, јер га нијесмо ни имали.

Ах, да могу добро наћи, у срцу бих га усадио, сузама бих га напајао да ми расте у висину, да ми цвета и лијеп плод рађа. ‒ Ма шта ми паде на ум! Не би хтело добро у моје срце уљести, зашто моје срце зла је напуњено. ‒ Ако сам у лијепим хаљинама, рад бих да ми реку да сам паметан, зашто будали и пијанци у издрто су обучени; ако ли сам у издртих хаљина, рад бих да ми реку да сам светиња. Ако се смијем и разговарам, рад бих да ми реку да сам добар и љубазан; ако ли мучим и бројанице у руку држим, желим да ми реку: „Ето, брате, добра калуђера! Пешице ходи, торбу на леђи носи, нити се умива, нити браду чешља!" - Јао, јао! То ли срце моје жели! Дивија светињо моја! Не иде у тако срце добро! ‒ Што ћу ти ја, брате!; Не могу наћи добра! Баш га при мени не има. ‒ А, помози, боже! Паде ми на ум гђе је добро и теби ћу казати, да по том познаш да сам ти прави љубазник. Ма залуду ћу ти казати, каде не можемо к њему доћи. ‒ Моћи ћемо, ако бог да. Не предај се.

*Наведено према издању Задужбине „Доситеј Обрадовић" ‒ уредник проф. Душан Иванић.

Приредила Валентина Делић