Пигмент

Реч пигмент долази од латинског пигментум ‒ у значењу материја која боји. Тај термин је део речника лекара, биолога, хемичара али га најчешће користе сликари.
Пре више од 60.000 година природни окер се примењивао за бојење материјала. Југ Француске и Шпаније, познат по пећинској уметности, представља велика налазишта пигмената у природи. Оксиди мангана и гвожђа, окер и црвене земље, креда као бела и чађ као црна боја, налажени су и коришћени на разне начине а таква палета природних, органских пигмената једина је била и позната.

Природни биљни пигменти добијају се из разних делова биљака а међу најпознатијим су индигофера и броћика. Индиго се добија из лишћа биљке која расте у тропским крајевима. Користила се још пре 4.000 година у Индији, на Блиском истоку и у Египту. Синтетички индиго пронађен је тек крајем 19. века а планетарну славу су му донеле фармерке. Од корена биљке броћике добија се пигмент за транспарентно црвену боју названу краплак. Позната је још из античких времена а користи се за бојење текстила, вуне, за премаз виолина а у сликарству се употребљава у акварелу и уљаној техници. Ова боја коришћена је све до 19. века, када ју је у сликарству заменио синтетички ализарин.

Пигменти кармин, пурпур, индијска жута животињског су порекла. Кармин се добија од биљне ваши која у Европи живи на једној врсти медитеранског храста и тај пигмент је био веома цењен и тражен у средњем веку пре свега за бојење текстила. Након открића Америке, конквистадори су открили биљну ваш у кактусу коју су за бојење користили Астеци и Маје. Пурпур се добија из морских пужева а користили су га још Феничани. Од античких времена скупоцени пурпур је божанска боја, боја моћи и богатства. Порфир, камен пурпурне боје, био је намењен само за скулптуре римских царева. Царске одаје у Константинопољу биле су обложене овим скупоценим каменом а престолонаследник који је рођен у њима носио је надимак Порфирогенет.

Природни минерални пигменти добијају се уситњавањем минерала или оксида метала. Напуљ-жута и арсен-сулфид представљају прве јасне жуте пигменте. Ултрамарин је био први представник плавих пигмената. Тера верде или зелена земља је први примењиван зелени пигмент. Црвени пигменти су цинобер и црвени окер а калцит, калцијум-сулфат и каолинит су се користили као први бели пигменти.

Међутим, пигменти које природа нуди и боје које се добијају, колико год биле разноврсне и богате, нису биле довољне да представе сву раскош и богатство света. Вековима се трагало за новим пигментима.

Први синтетички неоргански пигмент био је тзв. египатско плаво, који се добијао загревањем кварца, бакарних једињења и калцијум-карбоната у присуству алкалија при температури 800‒1000 Целзијусових степени.

Алхемичари разним експериментима покушавају да споје основне елементе и добију „камен мудрости", злато. Као резултат алхемичарских експеримената настали су разни пигменти: зелени, жути, јаркоцрвени.
У вековима који су долазили дешавале су се неке појаве које тада није било могуће објаснити. Услед распада боја, слике су отпуштале отровна испарења као што су олово и арсеник.

Сликари могу да захвале напретку хемије за разноликост и богатство пигмената који су им на располагању. Сликарима је важно да је боја хемијски стабилна, да се не мења под утицајем светлости и у додиру са другим пигментима или везивима, и да има, уметнику потребну, моћ покривања. Боје које задовољавају ове критеријуме треба да буду и финансијски доступне а и безопасне по здравље. Уметницима је са индустријском револуцијом у 19. веку 'у помоћ прискочила' хемијска индустрија.

Открића нових пигмената, њихова хемијска синтеза омогућили су појаву импресионизма а следећа генерација уметника је до краја 19. века проширила могућности изражавања. Од 20 боја које су користили, 12 је добијено из индустријске револуције.