Правда за орангутана

Године 1822. Мартинов закон је забранио малтретирање стоке у Британији, а једини члан француског Грамонског закона од 2. јула 1850. прописује да ће се „они који јавно и насилно малтретирају домаће животиње казнити новчано са по пет до петнаест франака, или затворским притвором до пет дана".

Када је, седамдесетих година прошлог века, покрет за ослобођење животиња основан у Уједињеном Краљевству, усвојио је панк естетику и идентификовао се са контракултуром. Његови „еко-ратници" (од којих су неки завршавали иза решетака) користили су методе директне акције: саботирали су превозна средства и девастирали објекте фармацеутских и прехрамбених индустрија. Нарочито су пикирали на буржоаске манифестације попут лова паса које су (по њима) демонстрирале испреплетеност друштвене доминације и тзв. специзма (који је за врсту исто што и расизам за расу, или сексизам за пол). Требало би, дакле, ослободити животиње, аналогно ослобађању робова и жена ‒ с кључном разликом што се од ослобођених не може очекивати активно укључење у ту борбу.

„Универзална декларација о правима животиња" из 1978. је, може се рећи, епигон оне о правима човека, усвојене на Генералној скупштини Уједињених нација три деценије раније, па се тако набраја: „Свака животиња има право на поштовање; ако је животињу нужно убити, то се мора учинити тренутно и безболно; свака животиња која припада врсти која живи у човековом окружењу има право да живи и да се развија према ритму и условима живота и слободе својствених тој врсти". Међутим, (ни) овај документ није правно обавезујући, те као такав остаје искључиво симболичног карактера.

Даљим декларацијама се, различито у европским земљама, дефинисала понека ставка, те је примерице немачка Партија за заштиту животиња 2002. успела да кредо њиховог назива уђе у Устав као државни циљ; забрањени су кљукање и циркуски наступи ‒ једнако као и у Аустрији, Данској, Италији. Скандинавске земље забрањују производњу крзна и трговину истим, док Норвешка, Холандија и Шведска имају чак и родове полиције посвећене кршењу права животиња. Ипак, најспектакуларнији напредак је (парадоксално) постигла држава која није чланица Уније ‒ Швајцарска. Нови прописи о ветеринарској полицији укључују и забрану кувања живих јастога, различите облике еутаназије, као и обавезу да се животиње узбуђене услед превеликог стреса повуку са швајцарских спортских такмичења.

Тренутак у ком патња животиња постаје друштвени феномен у (готово искључиво) богатим државама Запада само потврђује све већа институционализација њихових права. Па тако амерички правник Гaри Л. Франсион захтева да се „животињама, као физичким лицима, омогући да учествују у правосудном систему". Један калифорнијски суд је, под великим притиском утицајног друштва за заштиту животиња, тек након вођења вишегодишњег поступка донео одлуку да ћубасти макаки Наруто (сликавши се фото-апаратом извесног Дејвида Слејтера) ипак нема ауторска права за аутопортрет.

Канадски филозофи Вил Кимлика и Су Доналдсон конкретно предлажу (на основу утиска да је животињско право забасало у ћорсокак) да се под појмом грађанина дефинише и домаћа животиња.

Дочим је 2015. године Сандра, двадесетједногодишња аргентинска орангутанка коју је суд означио појмом „нељудско лице", коначно добила пресуду у своју корист: по habeas corpus принципу (забрани затварања лица без одговарајуће пресуде) омогућено јој је да напусти зоолошки врт Буенос Ајреса, након што је цео дотадашњи живот чамила унутар његових зидина.

Питање свих питања, међутим, гласи: шта се с њом десило после?