Како се правилно опажа свет

Но на првом месту је схватио да је Америка земља досељеника, земља која је, како каже добри новинар, изван свега свесна да закони гостопримства и нормалног, свакодневног живота неопозиво намећу обавезу да се сваком пружи могућност адаптације у односу на тако разноврсне обичаје и потребе других грађана, људи различитог менталитета и различитих навика.

Затим уводничар развија основну тезу: земље које ангажују велики број страних радника, а не чине ништа да им олакшају (привремену?) емиграцију, не излазе им у сусрет разумевањем, отуђују их, одбијају и (коначно) губе као пријатеље.

На другом крају света, у једној од скандинавских земаља која је високо позиционирана на ранг-листи најсрећнијих (а где су се, парадоксално, осим БДП-а, очекиваног трајања живота у пуном здрављу и одсуства корупције бодовали и степен великодушности, друштвене подршке и слободе) социјални радници у једном вртићу приметили су да двоје деце недавно придошле из Етиопије једу прстима. Оформили су комисију која је родитељима банула на адресу привременог боравка. Утврдивши додатно да сви спавају заједно, моментално су им одузели децу.

Декларативно бусање у груди интеграцијама и инклузијама лако склизне у сегрегацију.

Последњи пример је из нашег окружења, где је старији енглески брачни пар, добивши у етно-ресторану наручену, регуларно сервирану турску кафу, тражио објашњење од конобара у ком моменту се конзумира ратлук, шта се налази у малој чаши, да ли воду из ње треба сипати у кафу итд.

Заједничко за ове две ситуације (за разлику од прве) само се од себе намеће: недостатак упутства за употребу.

Поставља се даља дилема: треба ли за све животне активности ‒ било оне свакодневне, било чак и узвишене, духовне ‒ прилагати упутства за употребу? Да ли би она могла да се примене на, рецимо, слушање музике, гледање слике или филма, или читање свеколиког штива?

Или се ова „додатна опрема" испоставила неопходном у историјском стадијуму где се спонтаност перцепције света извитоперила до непрепознавања, додатно деморалисана константним застрашивањем непоштовања (с намером нејасно, вишесмислено постављених) „правила игре"? Притом, степен толерисања различитости и дозвољавање простора и времена да се она природно усвоје ‒ практично је сведен на статистичку грешку.

Стога није зачудно да (испрепадани) конзумент „уметничког" дела какво је примерице ʼсамоповређујући перформансʼ у измету, или тестерисање гудачког инструмента (али дословно), мудро клима главом и чека да цитира неког од (само)проглашених експерата, не усуђујући се ни за живу главу да крикне: „Цар је го!"

Али би ипак било добро да 'раскомотимо' и себе, и ближње, и даљње, од обавезе да се према било чему односимо „исправно". Зашто мисиз Џонсон не бисмо дозволили да залије ту кафу? Следећи пут неће, ако јој се не свиди. Или, тамнопутим родитељима да успављују децу у заједничкој постељи, ако тако раде вековима уназад. Можда би уводничар Фигароа био у опасности да „пребибери" свој хот-дог (у случају да се први пут среће с овим зачином), али му то свакако никада више неће пасти на памет. Или хоће.

Овај свет је довољно простран и „за попа, и за попадију, и за попову кћерку". Бар би такав требало да буде.