Инвалидитет и предрасуде о сексуалности

Особе са инвалидитетом имају потребе и жеље попут већине - да комуницирају са другима, да ступају у партнерске односе, укључујући и сексуалне. Међутим, особе без инвалидитета најчешће их не посматрају као могуће партнере, нити као особе које имају потребу да изразе и остваре сексуалност, чуло се на дебати коју је организовао Центар за биоетичке студије у Дому омладине у Београду.

Приближно 15 одсто људи на свету онемогућено је да види, чује, креће се, или има неко од развојних, интелектуалних или психосоцијалних оштећења. Друштво их најчешће посматра као особе о којима је првенствено потребно бринути као да имају неку тешку, неизлечиву болест. Због тога и не очекује од њих да имају посао, оснују породицу, да буду продуктивни чланови друштва... И њихова сексуалност бива негирана, потискивана и експлоатисана. Сматрало се да се она доста разликује од сексуалности већине и особе са инвалидитетом често су посматране као асексуалне - не само да не могу имати сексуалне односе са другима, већ немају ни потребу за тим. Све то се могло чути на Дебати.

"Особе са инвалидитетом најчешће се доживљавају као "мали анђели". Оне интернализују ту слику коју има околина и себе не доживљавају као сексуална бића", рекла је Милеса Милинковић, дипломирана педагошкиња и мастер родних студија. "Дуго је мој преовлађујући идентитет био идентитет особе са инвалидитетом, а не идентитет жене, и то је највећи проблем - ми смо и дискриминисане и као жене и као особе са инвалидитетом, што је још виши ниво дискриминације."

Предрасуде и недостатак емпатије 

Особе са инвалидитетом кроз систем образовања не добијајају довољно информација о својој сексуалности. Сусрећу се и са проблемима у здравственој заштити. Према речима Милинковићеве, најтежи су они повезане са предрасудама и недостатком емпатије и додаје да у предрасуде спада и гледиште да особе са инвалидитетом немају никакве критеријуме приликом избора партнера, и да треба прихватити понуђено јер питање је да ли ће бити друге прилике.

"Имамо критеријуме. Нас средина покушава да убеди да не треба да имамо критеријуме, јер имамо инвалидитет", навео је Чедомир Цицовић, професор филозофије и уредник сајта „Анти Контра". Према његовом мишљењу, у партнерским односима другачије се гледа на мушкарца и жену са инвалидитетом. "Уколико мушкарац са инвалидитетом има партнерку без инвалидитета, то му на почетку "подиже рејтинг". Међутим, од њега се не очекује више ништа - да се оствари у професији, привређује, нити да учествује у одгајању деце".

Сања Пантовић, апсолвенткиња на Филозофском факултету у Београду и сарадница Центра за биоетичке студије, предочила је публици постојање сексуалних асистената који уз терапеуте омогућавају особама са инвалидитетом стицање самопоуздања у сексуалном, психолошком и емоционалном смислу. Ова врста асистенције постоји у земљама попут Швајцарске, Немачке, Холандије, Данске, Чешке.

"Уобичајено је да очекујемо да ће држава урадити нешто за нас. Међутим док ми дођемо до сексуалних асистената, потрајаће. Уверена сам да и ми са ове стране стола, као и ви у публици, имамо једну врсту одговорности да преносимо даље шта је овде речено и да оснажујемо девојчице и дечаке са хендикепом и доприносимо промени како наша околина гледа на ову тему", закључила је Лана Николић.