Математика и религија

Да ли су научници и математичари религиозни или не, зависи од њихових личних уверења, поимање науке није гарант да ће неко веровати у Бога. Многи значајни математичари су били веома религиозни, такви су били Исак Њутн и Блез Паскал.

Међутим, један од математичара који је веровао да су му богови подарили способност да разуме математику јесте Сриниваса Рамануџан. Он је из својих снова црпео математичке идеје; навирале су му у блесковима, каткад ни сам није имао објашњење како, математички рад за њега је била врста транса.

Као дечак, Рамануџан је споро научио да говори. Све своје време проводио је цртајући симболе по земљи, или касније пишући једначине у својој свесци. Неке своје радове је послао чувеном британском математичару Џ. Х. Хардију.
Харди је истог тренутка бацио те једначине у ђубре, али их је касније поново узео ради детаљнијег прегледа. Видећи формуле, Харди је рекао да „у најмању руку, никад није видео ништа слично" и да су га поједине потпуно „поразиле". Убрзо је схватио да су једначине „могле бити написане само од стране математичара највише класе".

Рамануџан је увек долазио до резултата који би представљао осећај за интуицију. Рекао је да га је индијска богиња инспирисала у његовим сновима и да само у математици човек може доживети Бога.

Постоји читава аксиоматика у логици која се бави постојањем Бога, једна од њих је Геделова.
Многи други математичари, као што су Карл Фридрих Гаус, Џејмс Хопвуд Џинс, Георг Кантор, Блез Паскал и Џон Литлвуд, веровали да је надахнуће имало божански карактер. Гаус је рекао да је једном доказао теорему „не помоћу мучног напора, већ Божјом милошћу".

Људи су одувек посматрали небо, најпре су све астрономске појаве повезивали са неком вишом силом, Богом или боговима. Са неба се чекала киша која је најављивала добар род, метеори су сматрани лошим знаком који доноси болести. Појаве на небу људи су раније сматрали врстом комуникације са Богом.

Откуд идеја да гледају у небо? Да ли су некада давно видели некога на небу?
Истина је тамо негде и води нас до могућег постојања ванземаљаца (или не), опет, показаће наука у будућности.

Постоји етноастрономија (археоастрономија), научна дисциплина која проучава присуство астрономије у народном стваралаштву. Помоћу ње се сазнаје колико је народ у прошлости познавао и пратио астрономске појаве, како их је објашњавао и колико су та објашњења у складу са данашњим научним открићима.

Из етноастрономских истраживања се може утврдити колико су појаве на небу утицале на свакодневни живот људи и шта су они чинили када се појаве одиграју. Због свега овога етноастрономија је, као научна дисциплина, значајна за историју астрономије, саму астрономију, али и за етнологију.