Истинитост уметности

И површан поглед на било какву психолошку расправу о механизмима перцепције увериће нас да смо у сваком тренутку свог боравка у свету жртве погрешних процена чула, као и рутине која се стиче навиком. У истом смислу, сваки прави уметник добро зна да се многи натуралистички ефекти добијају структуралистичким комбиновањем елемената, од којих ниједан нема свој директан корелат у моделу.

Тако је, на пример, Пол Сезан на највишу тачку неког испупчења (јабуке, или људског лица) стављао црвену мрљу која појачава реалистички утисак, мада реално не постоји, као ни мрља тамноплаве боје коју је смештао на најнижу тачку удубљења.

Свакодневни је сукоб непосредног искуства са такозваном научном истином, не зато што она обилује грешкама, већ зато што је слојевита. И ако уметност и наука имају много више додирних тачака но што се мисли, то не долази отуда што уметност јесте (или треба да буде) огледало истине и неоспорних, објективних чињеница ‒ већ из разлога потпуно супротног: што је научна истина готово исто толико флуидна, полиморфна и релативна колико и уметничка.

Фараонски ауторитет 

По Спинозином мишљењу (које је доцније и Маркс прихватио), истина је норма и доказ саме себе и заблуделости заблуда, што се у чврстој дефиницији исказује као omnis determination est negation. Преводећи ову мисао можемо закључити: да једна спецификована истина нема апсолутни стандард према коме се потврђује (осим ‒ како је аргументовано доказао Жак Руеф ‒ произвољно одабраних почетних аксиома), и да је научна истина чиста историјска категорија која се налази у шкрипцу перманентног превазилажења, то јест доказивања претходног стања заблуде.

Пада у очи неприступачност провери најфундаменталнијих истина једне епохе. У Египту је била истина оно што објави фараон. У Западној Европи средњег века ‒ оно што објави црква. У наше време констатујемо велики пораст значаја чињеница статистичког реда. Тако извештај извесног (пре)цењеног доктора наука има безмало фараонски ауторитет (премда не постоји метод којим би се његови налази могли потврдити или оспорити). Једна потплаћена анкетна мрежа, или политички регулисана одговарајућа институција, располажу нашим разликовањем истине од
неистине, чињеница од заблуда.

Јако изражена, те неминовна тенденција ка специјализацији синоним је технократије, а последична безизлазна неопходност је прихватање тврђења дате технократске групе, без провере, као и икаквог утицаја на њихово легализовање.

Оваквом моделу, разуме се, не измиче ни уметност. Савремени музеји пуне се радовима које људи не желе да поседују. Савремене концертне сале одзвањају музиком коју људи не желе да слушају. Библиотеке се оптерећују књигама које људи не желе да читају, итд.

Својим езотеричним одлукама, међутим, уметничка технократија успева да таквим продуктима осигура статус ексклузивних вредности. Како је овакву позицију стекла победивши конзервативне снаге после изузетно оштре борбе, логично би било да и сама буде једног дана смењена. У пакету, с њом би ишчезла и њена истина, савршено упоредива са било којом другом, рецимо политичком. Да су силе Осовине победиле Антихитлеровску коалицију, водио би се некакав Лондонски, или Московски процес наместо Нирнбершког, при чему би један огроман комплекс данашњих истинитих чињеница био неповратно сахрањен и замењен потпуно супротним.

Једина могућност констатације ове претпоставке састоји се у уверењу да су „правда и истина морале победити". Но с тим бисмо се нашли у религији, а не у обичној логици. Или науци.