Терапија игром

Захваљујући „имиџингˮ технологији (снимање скенером) и бројним студијама, данас је познато да се 90% мозга развије до пете године живота, као и да на његову величину и развијеност утиче слободна, неструктурирана игра.

Када иницирају, смишљају и организују игру без интервенције одраслих, деца развијају креативност и самопоуздање. У прилици су да без страха од грешке истражују, испитују и пробају различите ствари. Тиме тестирају своје могућности и откривају свет који их окружује, развијају интерперсоналне односе и упознају живот са другима. На тај начин деца уче.

Игра је игра, ако је добровољна и забавна. У њој деца уживају. Када се дете игра, лучи хормон окситоцин који делује као неуротрансмитер, што значи да директно доприноси развоју мозга.

Осим што позитивно утиче на развој, игра се користи и у терапеутске сврхе, у превенцији негативних последица изненадних, трауматичних догађаја, као и у лечењу, решавању проблема у понашању и комуникацији, или у раду са децом са тешкоћама у развоју.

Предавање о значају игре

На Филозофском факултету у Београду, у организацији студената психологије „Стимулус", о значају игре и терапије игром говорили су психолози Клаудио Моки и Марија Живковић. 

Клаудио Моки се осврнуо на позитиван утицај игре на развој мозга, тако што је навео пример једног од експеримената на пацовима које је спроводио неуронаучник Јак Панксеп.

Пацови који су били у кавезима са играчкама (окружење које је стимулисало игру) били су интелигентнији и за супротни пол пожељнији од пацова у празним кавезима. Занимљиво је да су истраживања проширена и на друге животињске врсте, те да је уочено да је игра доминантан облик активности у целом животињском свету. Када не осећају опасност ‒ животиње уживају у игри. Сличност са децом и одраслима ‒ једноставно се сама намеће.

Показало се да терапија игром има врло широку примену. Клаудио Моки је са студентима и заинтересованим професионалцима поделио искуство које је стекао обучавајући наставнике у Нигерији (земљи у којој је физичко кажњавање ученика део свакодневне праксе), показујући колико најједноставније игре (као што је пребацивање дувањем пингпонг лоптица из руку једног детета у руке другог детета) доприносе смањењу стреса, опуштању и „отварању" детета за усвајање градива. Када се дете осећа сигурно и опуштено, оно је спремно за учење. Звучи тако једноставно, а тако се мало примењује!

Терапија са дугом традицијом 

Терапија игром има дугу традицију. Од 1940. године до данас истраживало се какве је ефекте имала на бројне поремећаје у понашању и тешкоће у развоју. У оквиру „плејˮ терапије развијени су различити приступи али је суштина да се врста терапије одређује у зависности од узраста детета и индивидуалног терапијског плана:

1) недирективна ‒ терапија слободном игром;
2) директивна ‒ терапија усмереном игром;
3) породична ‒ терапеут ради са родитељима и дететом заједно или само обучава родитеље како да се играју са дететом.

Колико је игра важна у раном узрасту сведочи и чињеница да је Комесаријат за људска права Уједињених нација препознао игру као право сваког детета (Конвенција о правима детета, 1989. г., Резолуција 44/25).

„Ја сам се одмах заљубила у терапију игром" ‒ нагласила је Марија Живковић ‒ „због широких могућности које нуди, како у раду са децом из опште популације тако и у раду са децом са тешкоћама у развоју.ˮ Она је додала да о значају игре за дечји развој, као и њеном утицају у одраслом добу, не треба да знају само психолози већ сви они који имају директан контакт са децом: родитељи, васпитачи, учитељи, наставници, медицинског особље и други. „Зато желимо да радимо на промоцији овог терапијског правца у Србијиˮ, закључила је Марија.