Културно благо Србије као ратни плен

Осумњичени су након рата саслушавани, али је за своја дела кривично одговарао само Ковачић. Последњих дана рата Ковачић је побегао из Београда у Загреб, где је и ухапшен средином децембра 1918. године.

Према поверљивом допису који је управник Народног музеја Милоје М. Васић упутио државним органима одмах по ослобођењу, војне власти Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба приликом претреса Ковачићевог стана у Загребу проналазе више од 140 дрвених сандука испуњених предметима из државног инвентара Краљевине Србије. Ковачић се током суђења бранио да су му споменути сандуци подметнути. Пребацивао је Ковачић, између осталог, кривицу на Хермана да је заједно са мајором Славком Кватерником, почетком 1916, послао у бечки Војни музеј аустријске барјаке и оружје (из 1848/49), који су као експонати припадали Народном музеју.

Експонати као ратни плен

Да ствар буде трагикомичнија, Иван Ковачић је у својој одбрани тврдио да је за време окупације у Београду о свом трошку рестаурисао неколико десетина музејских слика, и да је средином 1916. године боравио чак у Бечу трагајући за седамнаест сандука из београдске Народне библиотеке, који су наводно тамо завршили. Чак је покушавао да издејствује и повраћај државне архиве коју су Бугари запленили у Нишу, децембра 1915. године. Са друге стране, Ковачић је изјавио да му није било познато чиме се све бавила Bergungs-Kommission ‒ комисија основана за потребе прикупљања архива, књига, музејских предмета и библиотека у Србији. Састајала се више пута у Београду и доносила одлуке шта ће са изабраним предметима да се уради. Сходно тим одлукама, вршен је и распоред предмета који су као ратни плен упућивани у центре свих аустроугарских покрајинских влада. Нажалост, улога комисије и рад њених чланова након рата никада нису судски испитани.

Пола године је трајало суђење Ковачићу, на ком је он у свим својим исказима негирао кривицу и оптуживао Косту Хермана као свог директног надређеног. Војни суд Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба, у Загребу, осудио је Ивана Ковачића због злочина проневере на шест месеци (!?) строгог затвора и губитак части. Одузети су му чин и одликовања. Након робије губи му се траг.

Све су радили по закону

Вратимо се на Хермана и одбрану коју је дао војним иследницима Краљевства СХС, у Бечу, марта 1919. године. Одмах на почетку излагања, Херман је изјавио да је врло добро познавао мајора Ковачића пошто га је Гувернман њему доделио почетком априла 1916. како би средили и довели у ред сав материјал разних београдских музеја и многих научних завода. Ипак, Коста напомиње да се најнеугодније изненадио када је прочитао, средином новембра ʼ18, у загребачким листовима „Obzorˮ и „Agramer Tagblattˮ да је Ковачић ухапшен због крађе разних ствари из Народног музеја, Народне библиотеке и Универзитета пошто је, по наредби Гувернмана, све збирке и фондове српских институција Ковачић морао формално предати Народној комисији општинске управе београдске, 21. октобра исте године. Оваква врста оправдања сигурно је и иследницима звучала крајње наивно. С једне стране, Ковачић се бранио принципом скретања кривице, оптужујући Хермана да је као претпостављени био упознат са свим што се радило по Београду. С друге стране, Херман се дипломатски брани да су његови подређени и он радили по закону, да се трудио на све дозвољене начине да сачува српску културну баштину! На крају свог исказа Херман је изразио велико жаљење због одлуке нових власти да забране његов повратак у земљу, односно у Сарајево. Напомиње да се ставља у приправност ради одазивања на појашњење датог исказа уколико званични Београд то затражи од њега, али наглашава да је лошег здравља и да му је тренутно немогуће вишедневно путовање до Београда. Коста Херман није се вратио у Краљевство СХС, умро је у Бечу 1921. године.

Окупацина културна политика

Херман је обављајући задатке у својству: помоћника гувернера Војног генералног гувернмана у Београду, управника босанског Земаљског музеја, уредника музејског „Гласникаˮ и књижевног листа „Надаˮ, организатора научних конгреса и изложби пропагандног карактера (па чак и као крајње фиктиван лик у Андрићевој приповеци о кмету Симану), искључиво заступао културно-политичке интересе Аустроугарске монархије у окупираним балканским земљама. Формално и помало лицемерно залагао се за заштиту и нераспарчавање српског културног добра које је ипак било девастирано заслугом Bergungs-Kommission-а. С друге стране, Иван Ковачић је постављењем на место управитеља свих институција науке и културе у Србији, одговорно причинио велику штету културној баштини Краљевине Србије. Много времена је било потребно, након Првог светског рата, да се српске културне и научне установе опораве од Ковачићевог приљежног и брижљивог вршења дужности.