Српска флора – од Панчићеве оморике до моравског орашка

Дан планете је добар повод да се подсетимо ‒ каквим природним богатством располаже наша земља.

Србија припада једном од најзначајнијих центара биодиверзитета у Европи, а позната је као подручје специфичних екосистема, у оквиру којих су заступљене флора и фауна са великим бројем врста од међународног значаја.  

Балканско полуострво представља један од 153 центра светског биодиверзитета, док се високопланинска и планинска област у Србији, као део Балканског полуострва, налазе у једном од шест центара биодиверзитета европског континента. У Србији је присутно 18 одсто европске флоре. На Балканском полуострву распрострањено је седам хиљада врста биљака. У Србији их је четири хиљаде.

Балканских ендемита у Србији има 547, док у локалне ендемите спада 59 врста ‒ расту само у Србији и нема их у окружењу. Биљне врсте које успевају на само једном локалитету зову се стеноендемити.

Мр Верица Стојановић, биолог Завода за заштиту природе Србије, за емисију „Зелени часовник" навела је занимљиве примере биљних врста: „Ртањска метвица може да се нађе само на планини Ртањ, а хајдучка трава краља Александра само на планини Ошљак. Госпина папучица расте на Сувој планини, али ње има и у другим земљама, на пример у Словенији".

Србија се издваја захваљујући врстама као што су чувена Панчићева оморика, која је ендемореликтна врста, затим Наталијина рамонда и српска рамонда.

Поремећај станишта као значајан фактор

Стручњаци су утврдили да су из Србије заувек нестале четири врсте биљака: врањански слез, крагујевачки слез, бешчекињасти слез и моравски орашак. Расле су само у нашој земљи.

„Врста слеза која је расла у околини Врања нестала је због ширења насеља, нема је од времена када ју је Јосиф Панчић пронашао, а из истих разлога нестао је и крагујевачки слез", каже мр Верица Стојановић.

Моравски водени орашак је нестао зато што је живео само у воденим стаништима, мртвајама поред Велике Мораве. „Исушивањем тих мртваја, радовима који су се дешавали дуж тока реке Мораве, станишта су уништена и тако је нестао и орашак", објаснила је наша саговорница.

Утицајем човека на животну средину ‒ изградњом хидроакумулације на Ђердапу, нестала је и ђердапска лала.

„Ђердапска лала је расла на стрмим падинама у клисури Мали и Велики казан. Нестала је зато што се издигао ниво воде, међутим, ње има на румунској страни Ђердапске клисуре па је Завод последњих година покушавао да уради реинтродукцију лале ‒ њено враћање са румунске стране на локалитет где је некада била", наводи Верица Стојановић.

Сматрало се да је из Србије нестала још једна водена биљка, алдрованда. На срећу ‒ алдрованда је ипак пронађена на Засавици и њена укупна популација и станиште заштићени су у оквиру тог специјалног резервата природе.

Заштита лековитих биљака

Неке строго заштићене и заштићене врсте биљака лековитог или другог за човека значајног својства постале су угрожене услед дугогодишњег сакупљања из природе или угрожавања њихових станишта.

Осим што се могу сакупљати у минималним количинама у научноистраживачке сврхе под одређеним условима и искључиво уз дозволу Министарства, за неке је могуће узети материјал из природе ради увођења у плантаже. Много је примера који показују да је Завод за заштиту природе Србије предузео мере за заштиту таквих биљних врста, било укључивањем у националну еколошку мрежу, било заштитом унутар граница природних добара.