Ко нас чува

Имунски систем нашег организма је специфичан у односу на друге системе јер је састављен од ткива и органа који су знатно међусобно удаљени.

Сличан је нервном систему по томе што су његови елементи присутни у свим деловима нашег тела. Међутим: „Када правимо паралелу са нервним системом, треба истаћи да нервни систем има своју централу - мозак и кичмену мождину од које се све даље грана по нашем организму", док имунски систем нема тако организовану централну структуру, каже за Интернет портал РТС-а имунолог др Ђорђе Миљковић, научни саветник ИБИСС, Универзитета у Београду. У имунском систему постоје органи - коштана срж у којој се продукују ћелије имунског система, тимус у коме сазревају ћелије, слезина, лимфни чворови; они су међусобно повезани крвотоком и специфичним системом комуникације - лимфотоком.

У човеку просечне тежине има 37.200 милијарди ћелија, а ћелије имунског система налазе се у поменутим органима, али и дословно у читавом организму. Иако су врло удаљени, ти елементи су способни за међусобну комуникацију и на тај начин и функционише наш имунски систем који препознаје готово све.

„Лимфни чворови скупљају информације о томе шта се дешава у цревима, у чијим се ткивима налази највећи број ћелија имунског система", истиче др Миљковић.

Имунски систем стално узоркује патогене бактерије, уништава их и омогућава опстанак оних добрих. Тај систем је способан да направи антитела за било који патоген са којим се можемо сусрести. Занимљиво је поменути да геном човека има 22.000 гена, од којих је само одређен број укључен у продукцију антитела, али да је захваљујући процесу соматске рекомбинације омогућено да се у имунском систему направе милијарде различитих антитела.

Имунски систем и микробиота

„Микробиота се налази и на нама и у нама, а по неким савременим истраживањима заправо и нема ткива или органа који у себи нема неке бактерије, при томе не мислим на патогене бактерије", истиче др Ђорђе Миљковић.

Имунски систем има прилику да се сусретне са микробиотом на најразличитијим местима у органима (и на њима), а о њиховој вези, која је занимљива из више аспеката, доктор каже: „Ако се крене од саме еволуције, када је дошло до развоја имунског система, сматра се да је настао због потребе да наш организам усвоји тако много организама који би били наши помоћници". Дакле, овакав имунски систем имамо управо захваљујући микробиоти.

„Са друге стране", објашњава наш саговорник, „сада, када већ имамо тако пуно организама са којима треба да интерреагујемо, имунски систем је управо тај који има способност да контактира с њима, да их препозна, реагује уколико је потребно, или да помогне том једном специфичном екосистему - микробиоти да функционише у пуној форми."

Још се не зна како добијамо микробиоту (о којој је већ било речи у претходним текстовима). Треба још једном истаћи да свако има специфичан потпис микробиоте и да се она усваја од самог рођења, а према некима, чак и пре рођења. Доћи ће од мајке и то је скоро 100% сигурно.

Правило је да се коначни потпис, састав микробиоте, успоставља око треће године, а након тога се сматра да је то коначни запис који имамо током читавог живота. Наравно, он се може променити услед дејства антибиотика или неког другог утицаја.

„Занимљиво је", каже Ђорђе Миљковић, „да и имунски систем такође сазрева око треће године када је у питању његов однос са бактеријама. То је још један од показатеља који говори како су сама микробиота и имунски систем међусобно повезани".

Интелигентна патрола

Све ћелије имунског система имају велику способност миграције, циркулишу по целом организму, што на конкретном примеру Ђорђе овако објашњава:

„Сматра се, на пример, да лимфоцит, једна врста белих крвних зрнаца у имунском систему, током дана сваки пут прође кроз све наше делове тела. То само говори да ћелије имунског система стално 'патролирају', ако тако можемо да кажемо, по нашем организму".

Био то вирус који је дошао са стране, ћелија која је кренула злоћудном променом или бактерија у нашим цревима - имунски систем и његове ћелије добијају информације на нивоу протеина или других молекула, на основу чега одлучују да ли на нешто треба или не треба реаговати.

„Наравно, на сопствено ткиво, сопствене ћелије, сада знамо и на велики број бактерија које су нам симбионти - имунски систем не реагује, односно као информацију добија поруку да треба да буде миран и да се ништа лоше не дешава", истиче наш саговорник.

У тренутку када нешто „искочи" из равнотеже (канцерогена ћелија, патогени вирус, или бактерија у микробиоти која ремети ситуацију), имунски систем добија информацију да се побуди и проба да уништи то што нам прави проблем.

Хомеостаза

Имунски систем је веома сличан нервном (неуроендокрином) систему - поред заједничке карактеристике да се налазе у свим деловима нашег тела, чињеница је да су то два основна хомеостатска система.

Др Миљковић истиче да је имунски систем управо устројен да одржи нашу хомеостазу - равнотежу у процесима који се дешавају у организму. То је његова најважнија тежња.

„Имунски систем као хомеостатски систем има улогу да одржи хомеостазу са микробиотом, а микробиота опет има неку своју хомеостазу", каже имунолог и додаје да микробиота није један организам - то су огромни бројеви различитих бактерија, вируса и других микроорганизама који се ту налазе и одржавају равнотежу у међусобним односима. За микробиоту не можемо рећи да је независан екосистем, али има своја правила, и многе ствари регулише сама.

У том смислу је промена састава микробиоте под великим утицајем онога што уносимо храном, лековима или излагањем различитим микроорганизама, па самим тим микробиота покушава да смостално реши и однос микроорганизама (што у великом броју случајева и успева). Ту је затим и имунски систем и неки наши други системи који могу да утичу и да покушају да врате тај систем у нормалу.

Наш саговорник истиче да се врло често у тој борби ослањамо на антибиотике, који су намењени лечењу болести изазваним различитим микроорганизмима. Иако носи одређен ризик за микробиоту, адекватна употреба антибиотика нас првенствено лечи, нарочито због тога што се данас користе и пробиотици.

Најинтригантније

У нашу причу укључићемо и орган који сви имамо и сматрамо га вишком у организму: слепо црево.

Одговор на питање зашто је оно најинтригантније добијамо од др Ђорђа Миљковића: „Сматра се да се у слепом цреву налази тај оригинални запис микроорганизама који смо стекли до треће године". Управо на том месту ускладиштени су такозвани биофилмови и велика концентрација микроорганизама.

Имунолог предлаже да замислимо следећу ситуацију: применили смо антибиотике који су пореметили састав микробиоте и оставили довољно места да се намноже нови микроорганизми. Ти микроорганизми, истиче он, покренуће се највећим делом управо из апендикса (слепог црева), због чега се доводи у питање одстрањивање слепог црева у случајевима када то није неопходно.

„Слепо црево има своју функцију, није реминисценција из прошлости, орган или део органа који нема функцију. Оно заиста има веома важну функцију и одстрањује се само када је неопходно, али када не мора, битан је део наше хомеостазе", закључује др Ђорђе Миљковић.

број коментара 0 пошаљи коментар