Емил Зола - дечачки дани уз Пола Сезана

Током Наполеонових ратова у Европи, Франческо Зола се придружио војсци као потпоручник. Дипломирао је математику на Универзитету у Падови стекавши звање војног инжењера. Међутим, када је Аустрија преотела Венецију од Наполеона, живот под страном чизмом је био претежак, и он је заједно са многим другим политичким емигрантима заувек напустио Италију.

Прво је радио у Бечу на разним пројектима изградње железничких путева, а после много година мукотрпног живота преселио се у Марсељ, где су, чини се, цветали послови у области хидроградње и изградње путева.

Већи део времена је проводио у Паризу покушавајући да добије дозволу владе за своје инжењерске пројекте. Ту је упознао и Емили Обер. Венчали су се марта 1839. године. Њему је било четрдесет и четири, а њој двадесет година. Емили Зола је била ћерка шваље и молера, без мираза и статуса, али он је сматрао да је лепа и да ће му бити добра супруга.

У новим зградама у улици Сент Жозефа, недалеко од станице метроа, у марту 1840. родио се њихов син Емил. Франсоа Зола, који је променио име како би звучало више француски, у то време је требало да започне пројекат изградње канала од Екс ан Прованса до Марсеља. Марта 1843. породица се коначно преселила у Екс ан.

Ово је требало да буде почетак новог, далеко бољег живота, а тако је испрва и изгледало. У пространој кући, недалеко од старе катедрале, Емил је уживао у пажњи и љубави својих родитеља до тренутка када је његов отац изненада умро од плеуритиса не започевши пројекат изградње бране и канала.

Брана је ипак изграђена, и она и данас стоји у сенци планине Сент Виктоар, а канал који је одатле ишао, назван канал Зола, доводио је воду до сушних предела Екс ана.

Систем бране је био врло напредан за оно време, али, без обзира на признање које су му одали становници Екс ана, његовој удовици није остало ништа осим хрпе парница којима је покушавала да добије законски удео у фирми која је градила канал.

Живот у Екс ану је за Емили и њеног сина постао тежак. Свим силама се трудила да му пружи што боље образовање. Године 1852, са дванаест година, уписао се у школу, тада познату као колеџ Бурбон, у оно време најбољу школу у Екс ану. Градска управа је дечаку платила школарину као неку врсту компензације за сав мајчин труд.

Био је добар ђак, али оно што је обележило његово школовање било је познанство и дружење са два дечака: Полом Сезаном, касније чувеним сликарем, и Жан-Батистом Бајем, сином власника локалног хотела. Три дечака су била нераздвојна; иако је Зола по природи био меланхоличан и помало повучен, на ово пријатељство је одувек гледао као на најбољи период своје младости.

То што се тако добро слагао с Полом Сезаном много говори о Золиној осетљивој природи. Сезан је имао тешку и пргаву нарав. Крупан и незграпан, али једнако интелигентан као Зола, Сезан се стално свађао са својим оцем, који је био имућан али тешке нарави и који није подржавао синовљеву жељу да постане уметник.

Као зрелом и већ афирмисаном уметнику, планина Сент Виктоар је Сезану била чест мотив слика, ком се изнова враћао. Као писцу, сеоски предели Екс ана и сам град постали су Золи нека врста уточишта.

Осим природе ту је био и свет књижевности. Виктор Иго му је био један од идола.

Као песник и књижевник, Виктор Иго је утицао на многе писце тог доба. Иго је на Золу, који је одувек поседовао ту црту друштвене освешћености, утицао својом борбом за слободу и демократију, чак и након прогонства у Гернзи.

Алфред де Мусе је вероватно био први песник који је имао значајнији утицај на Золу и Сезана. Мусе је био мање немилосрдан у својој реторици од Игоа. Како год, Зола је жудно гутао сва дела његове генерације, а из писама Сезану и Бају дознајемо о проблемима који су га мучили у његовом књижевном трагању.

Кад је Золи било осамнаест година, пре него што је завршио школовање у Екс ану, мајка, која се и даље судски борила за своја законска права, одлучила је да се обоје преселе у Париз. Очев углед му је обезбедио пријем у престижни лицеј Лудвига Великог, али убрзо је схватио да је његово знање немерљиво у поређењу с оним које су поседовали његови париски вршњаци. Када је полагао завршне испите, положио је све осим усменог. То је за њега био велики ударац.

Посета Екс ану и Полу Сезану, који је тада студирао права, охрабрила га је да поново полаже испите у Марсељу, али ни ту није добро прошао, тако да је завршио са добрим средњим образовањем али без квалификације. Бар неће морати да ради као правник, чему се мајка силно надала. Међутим, није било лако бити без посла и да вас притом мајка издржава.

Тежак живот у Паризу и немаштина постали су свакодневица. После безуспешних покушаја да пронађе посао, у пролеће 1860. коначно се запослио у Управи царине, где је остао мање од годину дана, да би се по препоруци очевог пријатеља запослио у одељењу за дистрибуцију у издавачкој кући "Ашет", која и данас важи за једно од водећих имена француског издаваштва.

Било је то све што му је требало. Сталан посао, прилика да изучи посао и упозна праве људе, а Зола, чија је једина жеља била да постане писац, одлучио је да ово искористи што боље може.