Пројекат „Хуманa плацентa”

Све више је доказа да плацента има свој сопствени микробиом (популацију микроорганизама) који би могао да обликује имуни систем фетуса и да утиче на здравље новорођенчета, и касније, на здравље одраслог човека.

Прва научна конференција посвећена плаценти одржана је у мају 2014. године у Сједињеним Државама; окупила је око 70 научника, а том приликом је покренут и пројекат „Хумана плацента", који има важне циљеве: омогућавање раног откривања абнормалности органа, благовремено лечење и спречавање фаталног исхода.

Плацента је та која фетус одржава у животу. То је плочасто ткиво које је приљубљено уз омотач материце са једне стране, и уз пупчану врпцу са друге сртране, расте из ћелија ембриона, а не из ћелија мајке. Постељица излази после рођења бебе и обично је тешка као једна шестина бебине тежине.

Обезбеђује кисеоник, исхрану, одлагање отпада и врши функцију плућа, јетре, бубрега и других органа све док се не укључе органи фетуса. Ако у развоју постељице нешто ʼкрене наопакоʼ, може доћи до изузетно тешких проблема, укључујући спонтани побачај, рођење мртвог детета, прерано рођење, малу тежину новорођенчета, и прееклампсију - стање које карактеришу висок притисак, отоци и беланчевине у мокраћи и које може бити фатално и за мајку и за фетус.

Све више се сматра да поремећаји плаценте могу трајно да утичу на здравље мајке и детета. У новој студији узети су узорци ткива плаценте 320 жена одмах након порођаја. Екстрахован је ДНК из ткива и урађено је секвенцирање генома. Истраживачи су закључили да на микробиом плаценте није утицала тежина мајке, а ни начин порађања (порађање природним путем или царским резом). „Међутим, нађено је да се бактеријска заједница (ИБЦ) разликовала код жена које су се породиле пре термина, и код оних које су претходно имале уринарну инфекцију, без обзира на то што је инфекција третирана и излечена месецима, или недељама пре", рекла је Кјерсти Агард, акушер са Бајлор колеџа за медицину из Хјустона, чији тим је дошао до ових налаза.

Истраживачи су упоредили микробиоме плаценте са узорцима из вагине, стомака, уста и коже жена које нису биле у другом стању. Нађено је да је микробиом плаценте најсличнији оном који се налази у устима. Аутори студије претпостављају да микроби из уста путем крви путују до плаценте. Додатно, резултати истраживања указали су на то да парадентоза код мајке може бити повезана са ризиком од превременог порођаја.

Амерички Национални инстутут за здравље детета и људски развој плаценту назива „најмање познатим људским органом, који је са правом један од важнијих, не само за здравље жене и њеног фетуса током трудноће већ и за доживотно здравље и мајке и детета". Роберто Ромеро, директор програма пренаталног истраживања и акушерства, истиче да бактерије које је његов тим пронашао у плаценти вероватно потичу из крви мајке, пре него што су део заједнице микроба која настањује плаценту. Нови налази објављени су недавно у медицинском часопису Америчког удружења за унапређење науке („Science Translational Medicine").

Тим проучава како се код жена мења заједница микроба током трудноће. Фокус је на откривању микроба који утичу на ризик од превременог порођаја, како би се у будућности развили начини превенције и спречиле компликације које се јављају код новорођенчета. Једна од наведених терапијских могућности јесте промена исхране у трудноћи, чиме би се подстакао развој здравих микроба у постељици.  „У поређењу са оним што би требало да знамо о плаценти, знамо врло мало. То је место где бисмо могли да направимо истинске медицинске пробоје који би били од пресудног значаја за жене, децу, па и за породице", рекла је професорка Сузан Фишер из Центра за репродуктивне науке у Сан Франциску, где се плацента проучава деценијама.

Када се угледа одмах након порођаја, плацента је крвава и изгледа застрашујуће; очеви у порођајној сали махом падају у несвест. Плавичаста је или тамно црвена, има пречник око 20 цм и дебљину која је у средини износи око 2,5 цм. Страна која је била окренута фетусу прекривена је мрежом разгранатих крвних судова, а пупчана врпца се појављује као дебео изданак. Страна која је била окренута мајци приљубљена је уз зид материце, изгледа сирово и меснато.

Репродуктивни имунолог И. В. Лоук, аутор књиге „Витална веза живота", написао је о задивљујућој улози плаценте: „То је мајчин паразит. Постељица буквално позамљује супстанце из материце и усисава хранљиве материје како би их пренела до ембриона."

Плацента успоставља снабдевање крвљу до 12. недеље трудноће, на крају напада од 80 до 100 крвних судова материце, названих спиралне артерије, и прави читавих 51 км капилара. Ћелије постељице формирају прстасте израслине, тзв. чупице, које садрже феталне капиларе и долазе у контакт са мајчином крвљу да би ју снабдели кисеоником, хранљивим материјама и отарасили је отпада. Када би се распрострло ткиво које је формирано за размену кисоника и хранљивих материја, оно би прекрило од 12 до 14 квадратних метара површине. Сваког минута око двадесет процената мајчине крви пролази кроз плаценту. У првим редовима инвазије јесу ћелије трофобласта, које се налазе у спољном слоју ембриона. У раној трудноћи те ћелије се експлозивно размножавају и излазе као чета војника.

Када описују хуману плаценту, научници углавном понављају узнемирујући термин: „инвазивно". Орган почиње да се формира у омотачу материце чим се оплођено јајашце смести дубоко у ткиво мајке и почне веома агресивно да куца на њене артерије; код већине других сисара то приањање плаценте више је површинско. „Ћелије трофобласта су толико инвазивне да једноставно умарширају у омотач утеруса да би се ту укопале", каже докторка Фишер, и додаје да оне изгурају друге ћелије и уништавају их са дигестивним ензимом или тајним супстанцама доводе до њиховог самоуништења.

Мајкл Макмастер, професор Универзитета Калифорнија у Сан Франциску, напомиње да људи често мисле да спонтани побачај и остали проблеми који могу да настану потичу од самог фетуса али, како је рекао: „у основи губитка трудноће или будуће болести може да буде и лоше функционисање трофобласта". Ћелије су толико снажне да могу да формирају постељицу готово било где, чак и када се сместе у ткивима која нису део материце. Понекад, трудноће почињу изван материце, у јајоводима или на другом месту у абдомену. Постељице које се формирају преко ожиљка на материци, где је омотач танак или га нема - на пример, од претходног царског реза - могу да уђу толико дубоко да се не могу безбедно уклонити при порођају, и једини начин да мајка преживи је одстрањење материце.

Главни предмет истраживања докторке Фишер управо је трофобласт. Њен тим је открио да приликом напада, те ћелије мењају неке протеине на својој површини како би постале покретљивије; конктретно, мењају ћелијске адхезионе молекуле (ЦАМ). Интересантно је да су истраживачи касније открили да се и ћелије канцера на исти начин шире из тумора по телу.

Међутим, ћелије трофобласта мењају се и на друге начине, опонашају ћелије крвних судова које нападају. Спиралне артерије, које хране омотач материце, постају поплочане ћелијама трофобласта уместо сопственим (мајчиним) ћелијама. Тај процес „ремоделирања" знатно шири артерије да би уливале крв у плаценту и храниле чупице.

Инвазија и ремоделирање су најбитнији: уколико до њих не дође, плацента не може да привуче довољно крви да би се нормално развила и резултати могу да буду катастрофални. Једна последица може да буде прееклампсија, од које оболева од два до пет процената трудница у САД. Стопе су више у сиромашним земљама, нарочито у Африци. Стање доноси висок крвни притисак и друге поремећаје код мајке и може да буде фатално.

Прееклампсија је болест плаценте о којој се још увек мало зна ‒ није јасно како се и зашто јавља. Из непознатих разлога, постељица се не формира како треба и не може да задовољи захтеве растућег ембриона. Ћелије трофобласта не могу у потпуности да окупирају артерије и почињу да избацују ненормалну количину молекула, услед чега се подиже крвни притисак мајке, а то може да оштети њене крвне судове. Све већи крвни притисак може да буде покушај компензације како би се натерало што више циркулације у постељицу. Међутим, тај ударац се узвраћа. Једино делотворно лечење је порођај, јер се тиме уклања и постељица.

Плацента је есецијална, тврде научници, који је називају хроником живота унутар утеруса, јер заиста прича причу о ономе шта се дешавало. Истраживачи сматрају да се у плаценти крију одговори на питања многих случајева мртворођених беба у нормалном порођајном термину. Половина тих смрти никад се не разјасни, али многе од њих укључују абнормалности плаценте, инфекције или необична стања у којима је имуни систем мајке једноставно одбацио постељицу. Међутим, данас ‒ са модерним приступом и технологијама које пружају могућност развоја нових метода истраживања ‒ научници се надају много бољем разумевању структуре, развоја и функције фасцинатног органа, хумане плаценте.