Сусрети са Владаном Десницом: истина о уметности

Владан Десница (1905‒1967) био је прави ерудита, либералан интелектуалац естетички образован; познавао је италијанску, француску, руску књижевност; говорио италијански, руски, француски, шпански језик (а служио се и енглеским, латинским и немачким).

Стварао је испред свога времена, поетички ближи Кишовом или Пекићевом уметничком проседеу. Оновремена критика није га разумела, па ни подржавала, али као што то обично бива са индивидуама које су испред свога времена, вредност његових романа препознали су ʼони послеʼ.

Оба његова романа, Зимско љетовање (1950) и Прољећа Ивана Галеба (1957) донела су југословенској књижевности нешто аутентично и потпуно ново.

Није важно „како", већ „зашто"

Десница је у интервјуима и есејима критиковао савремени систем вредности у којем се афирмишу разноразне технике, методи писања, стилски трикови, а потцењује аутентичност и истинитост пишчеве личности. Не суди се, како примећује, о самој ствари, већ о техници ствари, те се тако пропагира помодарска, вештачка и нападна оригиналност.

У уметности, напротив, све је врло једноставно, природно и чисто. Све што је потребно за праву књижевну вредност је самосвојан, искрен уметник који уме да сугестивно опише и упечатљиво представи чак и ситуацију коју није сам проживео.

Десница је покушавао да предочи да релевантно питање које треба поставити о уметничком делу није „како", већ „зaшто". Дело настаје јер је стваралац потакнут, инспирисан. Стога, ако се питамо о стилу којим је дело писано, сазнаћемо о његовој архитектури, али тек ако се запитамо због чега је оно писано ‒ разумећемо суштину.

Често су га питали о томе како ствара и када су настајала одређена дела. Таква питања је доживљавао као докона и јалова, јер су њега самог интересовали суштински проблеми стварања.

Увек се враћао на оно суштинско зашто је човек почео да пише: „Није дакле важно кад је неко почео писати, него кад је почео доживљавати, проживљавати, у себи носити и кухати оно о чему ће касније писати", наглашавао је.

Писање као унутрашња потреба

Десница је више пута нагласио да је за успешно дело неопходна разноликост пишчевог приватног искуства. За књижевника је опасно да реалност посматра са тенденцијом писања. Стварност се не испитује и не доживљава ради доброг књижевног материјала. Импресија из спољног света прима се спонтано и тако апсорбована постоји у субјекту неодређени временски период.

Човеку је нејасно зашто га тај интимни садржај толико интригира и захтева сталну делатност стваралачког духа. Десница сматра да је само унутрашња потреба за писањем уметнички аутентична, јер свако програмско, хладно, интелектуално пројектовање уметничког дела води у ʼћорсокакʼ. Писање је, као и свако стварање, интиман процес.

„Прољећа" стварао четврт века

Десница је веома дуго радио на својој прози. Дела је стварао мозаично, спонтано бележећи мисли и ʼсретне изразе кад год му падне на паметʼ, у слободним тренуцима инспирације. Док су други мислили да је рукопис готов јер лежи у фиоци месецима, годинама, он се непрестано враћао делу и радио на његовом крајњем облику.

„Прољећа Ивана Галеба" стварао је двадесет пет година. Многи су његову страст за дотеривањем написаног видели као правничку педантерију и перфекционизам, али за Десницу је то био једини могући вид стварања.

Због претеране самокритичности појавио се релативно касно у литератури, иако је стварао од детињства: „Нисам се задовољавао док ствар не би испала тачно онаква како сам замишљао да би могла изгледати".

Иако се, попут Флобера, жалио на болну, претерану бригу о форми свога дела, ипак је био задовољан завршеним делом и поносио се што се сећа сваке реченице романа.

Свим уметностима заједничка је хуманистичка порука. Уметничко дело може бити усмерено ка различитим периферним циљевима, али његова људска ангажованост апсолутна је и иманентна:

„Открити и формулисати неке истине о човјеку и око њега, и тиме у коначној линији, од своје стране нешто допринијети вјечитом циљу: очовјечењу човјека ‒ у томе је крајња сврха и дубљи смисао сваке књижевне дјелатности. А незамјењива вриједност књижевности (...) лежи у томе што нам открива о човјеку истине оног реда које нам ни хисторија, ни социологија, ни научна психологија, ни ма која духовна дјелатност не могу да пруже."