ЗВУК: бука или вековна потреба?

„Мислим да читава наша планета захваљујући људима данас живи у највећој ʼзвучој полуткиʼ која постоји. Никада већа бука није била на планети него сада", почиње причу о звуку дугогодишњи тонмајстор и дизајнер звука у Радио Београду проф. Зоран Јерковић.

Проф. др Бранка Микић Ђурковић, дефектолог-аудиолог Института за ОРЛ и МФК, истиче резултате истраживања према којима је „порастао ниво звучног окружења, још од звучне револуције када се на раду појавио штетни ефекат буке машина; развој великих градова довео је до тога да у нашем окружењу 24 часа дневно постоји та појачана бука која утиче не само на слух него на целокупно здравље човека".

 Музикотерапеути имају исто мишљење о буци.

„Морамо разматрати звук првенствено као један физички агенс, а касније можемо разматрати негативне психолошке ефекте. Често срећемо омладину која преко звучника пушта музику ʼдо даскеʼ, тако да тај начин може да доведе до неповратног оштећења унутрашњег ува", потврђује проф. др Ранка Радуловић, музикотерапеут.

Психолози упозоравају да изазивање буке слушањем прегласне музике, указује на потребу младих да се отуђе од друштва због савременог начина живота.

„Што се тиче слушања музике кад ставите слушалице на уши и идете градом, то дефинитивно оштећује слух, нема никакве дилеме. Сваком чулу је потребно да се одмори и опусти да би поново било ефикасно. Ако га стално бомбардујете, прагови ће се померити и ту ће доћи до неког оштећења.

То важи за свако чуло, па и за слух, али овде је занимљивији психолошки феномен ‒ зашто је неком младом човеку потребно да се потпуно изолује од своје средине. Значи, зашто неко излази из свог стана са идејом ʼсада ћу макар звучно потпуно да се изолујем од свега онога што се дешава око менеʼ", указује др Александар Димитријевић, психолог.

Сматра се да су поремећаји спавања најважнији проблем ове врсте ‒ јављају се као психолошка последица сталне изложености константним комуналним и другим врстама буке. Негативан звук делује као стрес. У овом случају, ако је континуиран, ремети низ подручја човековог функционисања. Омета комуникацију и смета чак и добрим међуљудским односима. Последице су: умор, промене у расположењу, главобоља, депресија, раздражљивост, повећање холестерола и триглицерида у крви, смањење радних способности и други здравствени проблеми.

Пријатне вибрације и емоције?

Вековна потреба човека је да истражује и ствара небројене врсте звука, али и да из тих звукова, музике, црпи инспирацију за све оно што ради.

„Неки више природни звуци или већа тишина, мањи интензитети звука, могу да делују некако опуштајуће и да се просто лепше осећамо у таквим ситуацијама, у таквој средини. Кад лежите на плажи и само слушате таласе који долазе ка обали, то је звук који природно мање-више сваку особу опушта, тако да је утицај звука веома важан, не само због тога што доноси информације него и због тог ʼемоционалног нивоаʼ, да тако кажем.

Музика има још много јаче дејство, још јачи утицај, и то је још једна од важних мистерија за савремену науку, због чега вибрације које долазе до нашег слушног апарата у нама могу да покрену тако јака осећања", објашњава наш саговорник, психолог.

„Музикотерапија се примењује још од библијских времена, среће се у античко доба, у каснијим епохама развоја друштва и свим периодима развоја медицине до данас. Музикотерапија почиње да се развија као грана медицине у другој половини двадесетог века и добија на замаху после Другог светског рата, када су Американци почели на својим ветеранима да примењују музикотерапијске методе", наводи проф. др Ранка Радуловић.

Метод активне музикотерапије подразумева комуникацију с пацијентом путем гласа или инструмента. Ова техника је дала изванредне резултате у успостављању контакта с пацијентима код којих је вербална комуникација отежана или онемогућена, као, на пример, код особа са аутизмом.

„Музикотерапија се примењује у школским и предшколским установама, у установама социјалног старања и у оквиру специјалног музикотерапијског саветовалишта. Код нас у Србији имамо музикотерапију која се примењује на Клиници за психијатрију у КЦС-у и имамо музикотерапеуте који раде у оквиру саветовалишта ʼХаторумʼ" ‒ каже проф. др Ранка Радуловић и наглашава ‒„оно што је важно да кажемо, примењује се не само код болесних већ у свим гранама медицине, али је важно да кажемо да се примењује и код здравих. Врло је важно примењивати музикотерапију као стимулацију развоја, али и у превенцији код, рецимо, ризичне деце.

Треба препознати децу чије су мајке током трудноће биле трауматизоване психолошки или код деце која нису планирана. Са њима имамо један систем игара, који који они доживљавају као играње, а у ствари утиче на развој психомоторике, слух, концентарцију, развој доживљаја себе и других, развој социјалних вештина, првенствено контролу агресивности, доживљај сарадљивости и иницијативе."

Истраживања су показала да  код деце која су имала рани музички тренинг долази до промена на пластицитету мозга, тако да они имају веће аудитивне капацитете и показују бољи развој. У основи музикотерапије је „теорија звучног идентитета". Свако од нас има свој звучни идентитет, без обзира на пол и старост. За сваког појединца тај идентитет је специфичан и карактеристичан. Открива одакле потичемо и колико смо дуго на том простору.

„Сваки звук је првенствено физички и емоционални доживљај, тако да можемо рећи да је наше прво искуство живота, али и стреса, везано за звук. Морамо га разматрати као физички доживљај живота и морамо видети како наше тело реагује на звук. Можемо га као такав надражај доживљавати пријатно или непријатно. Не само да изазива нашу емотивну реакцију већ може изазвати хормоналну реакцију", додаје проф. др Радуловић.

„Нека од савремених истраживања показују да онако како се осећања крећу у нама тако се музика која нам прија креће изван нас. Ми осећамо неку врсту блискости, неку врсту повезаности, осећамо да нешто изван нас одговора ономе што је у нама. У том смислу нема ни једне друге врсте уметности која има толику моћ", поентира др Димитријевић.

Према једној од хипотеза Оливера Сакса, мозак на известан начин ради као савршен иструмент у коме нервни импулси комуницирају у правилним ритмовима. Оног тренутка кад вас трауматски догађај, стрес или превелика посвећеност само једној ствари, доведу до тога да се та фина равнотежа у мозгу поремети ‒ настају проблеми. Зато је важно одржати хармонију међу нервним импулсима да би нам живот био квалитетнији.