Бајке, измишљене, немогуће, али преко потребне!

Чињеница је да се о правима детета данас много говори, и треба, деца су заједно са старима најосетљивији део наше популације. Исто тако се у многим сегментима претерује и помало ме брине то што би деца могла да изгубе природно право да буду деца, да не знају све, да буду и неодговорна, да имају право на несташлуке, понеки неоправдани час, да имају право на немогуће захтеве и измаштане сваштарије...

А брине ме и то што би деца с временом могла и да остану без бајке, оне праве, сурове, измаштане, немогуће а преко потребне бајке. Проблем у бајкама виде они који сматрају да овакве приче непотребно трауматизују децу и кваре им радост срећног детињства. Бајке се данас све чешће виде као најранији заговорници насиља и политички некоректних сексуалних стереотипова.

Коментаришући ову појаву, психијатар и психоаналитичар др Зоран Миливојевић упозорио је на то да је неопходно да се причају бајке у изворном облику, без мењања и улепшавања јер је то начин да се деца врло рано упознају са оним што је зло и лоше и да спознају шта је добро, без збуњивања. Бајке су прве приче које причамо деци о догађајима у великом и непознатом свету који се налази изван сигурног породичног круга и родитељске љубави.

Оне имају важан утицај на изградњу основних, почетних дететових уверења о непознатим људима, љубави, природи, о великом свету који га очекује. Др Миливојевић подсећа да је структура заплета у бајкама таква да њеног главног јунака, са којим дете углавном може да се поистовети, угрожава зла особа, зла сила, да би се прича завршила тако што добра особа или виша сила спасава јунака. Зато бајке имају срећан крај у којем љубав и правда побеђују зло.

Оно што ми упада у очи јесу „модификоване“ савремене бајке у којима принц пољуби принца и пробуди га из стогодишњег сна, а лепотица се заљуби у принцезу па заједно оду код њеног тате фабриканта да живе у раскошном дворцу... Примера има још толико да и нас у годинама збуне, а тек клинце који су до јуче били у пеленама? Чему? Пишу се нове или ревидирају старе бајке да би биле прихватљивије? А коме? Родитељима? Политици? Дискриминисаним групама? Ма дајте, да ли заиста мислите да деца ишта о томе треба да знају и да их истински такве ствари занимају?

У реду, све је подложно промени и све се мења, али молим вас, сачувајмо право детета на бајку, на злог вука, добру Црвенкапу, храброг ловца, уснулу лепотицу, злу вештицу, на добре виле, чаробњаке и остале јунаке. Боље је да се позабавимо озбиљним преиспитивањем васпитних процеса и мера, образовног система и онога што им у широком кругу нудимо као слику стварности, оне исте стварности за коју они нису криви, јер смо је ми таквом учинили.

Питам се да ли су родитељи били добри интерпретатори бајки кад је толико младог, малолетног света огрезлог у криминалу, насиљу и девијацијама? Па они не знају да је на крају ловац убио вука, да су добри Ивица и Марица упропастили стару опаку вештицу, да је зла маћеха завршила у паклу, да је страшна звер у ствари предиван принц, да ти за нечију љубав не требају балске хаљине и чаробне ципелице..?

Да се вратим на речи др Зорана Миливојевића који објашњава да бајке омогућавају детету да се развија, да из фазе незнања и потпуне наивности пређе у следећу развојну фазу у којој прихвата постојање доброг и злог. Тако даље кроз живот деца, па људи, граде свој пут, праве изборе, међусобне односе на основу онога што су усвојили још у најранијем детињству.

И зато вас молим да бајке остану бајке, пишите нове, али нека суштина остане иста, не мењајте оне на којима су стасавале генерације. Сведоци смо писања и неке нове историје, мењају се подаци и историјске чињенице, како коме одговара и како ко сме... Али не дирајте бајке – ако је стварност само пола живота, шта нам остаје у другој половини?