Најстарији „ујка“ у мушкој подели „Госпође министарке“

У краткој паузи између снимања серије и представе „Буба у уху", Власта Велисављевић је сачекао екипу РТС-а у бифеу Југословенског драмског позоришта.

На обавезама би му позавиделе многе колеге млађе генерације, иако је најстарији активни глумац код нас.

„Верујем да сам најстарији сад. Активан сам јер још могу да памтим текст. Има старијих од мене али их не узимају, јер нису употребљиви. Јаој како је то, само то да не дочекам", нашалио се глумац на свој рачун.

Можда би се пре догодило да текстове улога помеша, јер у 75 година дугој каријери улоге, каже, никада није одбијао. Али у томе и јесте тајна дуговечности, не само у свакодневном животу.

„Учим текстове, сарађујем са млађим колегама. Скоро смо радили 'Сумњиво лице', они су дошли из серије 'Војна академија', тамо су скакали са авиона, тенкова, копали, пузали, пуни снаге, а ја нисам. Ушли смо у варијанту када је већ требало да се игра, а ја не могу да изборим свој простор између њих, јер су јаки. Тако сам ја мало морао да се гурам, после је то испало добро, редитељ је то усвојио. Он не зна да сам се ја, или не верује, а можда и зна, грчевито борио за своје место међу њима", духовито објашњава своју тајну чувени Власта Велисављевић.

Препознајемо га као ујка Тому у Отвореним вратима, а од јесени ћемо га поново гледати као ујака, али Васу, рођака новопечене госпође министарке.

Нушића је током живота играо неколико пута, у Сумњивом лицу чак две улоге истовремено, на сценама у два позоришта.

„Ипак је то наш човек и то може да се игра на безброј начина. Било је ту варијанти и водвиљске, и драмске, трагичне, е ово је једна у којој игра само мушка подела. То је исто изазов за мене", каже Велисављевић.

У скоро комплетно мушкој подели улога Нушићеве министарке, Власта Велисављевић враћа се на сцену позоришта „Бошко Буха", на којој је још као дете 1938. године одиграо своју прву улогу.

Тадашње дечје позориште „Рода" водила је управо Нушићева ћерка Гита Предић, а мали глумци играли су углавном његове једночинке.

„То ме је и натерало да прихватим 'Госпођу министарку' у 'Бошку Бухи', јер мислим да се ту завршава неки мој циклус. Ту сам почео, а ту ћу вероватно и да завршим. Сем ако ме не позову негде, рецимо на Бродвеј", истиче Власта.

Модерни Васа се не разликује од оног којег је Нушић слао код Живке, да ургира за фамилију почетком прошлог века.

„Ма не, исто је клуподер кафански. То је оно што је Србија у то време, кафана је била стециште свих збивања, глумци су одлазили у Скадарлију, ту је долазио свет да их чује и види. Они су ту живели и играли, па и Нушић. Али то не спомињу сад, него да је био у књижари Геце Кона јер је књижевник. Кафана је била стециште добрих размена", додаје Велисављевић и потврђује да се суштина тог комада, ипак, ни данас не мења.

„Не мења се суштина никако. Мада је Крлежа рекао да је Нушић вицмахер, иако га није  много волео. Сад идемо у Загреб па ћемо баш видети како ће нас прихватити. Била је овде скоро загребачка 'Госпођа министарка', сјајна представа, то је требало видети", закључује Власта.

Као сви велики писци, каже Власта Велисављевић, Нушић је увек и готово свуда актуелан.

„Није то страно ни једном поднебљу. Бугари га играју као свог писца, цео репертоар. Румуни, Словенци, можете мислити какав би ја ујка Васа био у словеначкој варијанти", каже Велисављевић и наставља улазећи у улогу. „Па просим Живка чим бисте били так љубезни. Па то би било свашта од тога", поново се глумац шали на свој рачун.

Први пут Нушића је играо у Казнено-поправном дому 1953. године. После свега што су преживели на Голом отоку, затвору у Градишки, па Билећи, у Сремској Митровици им је, каже, било чак и добро.

„У тренутку када су нас вадили за тучу из брода, последњи пут те туче званична власт, милиција, то се дешава док брод не крене, па се заустави, па једног по једног извлаче. Па сам у једном тренутку чуо али онако тихо, каже - 'па њега смо већ тукли', мислећи на мене. И ја сам одмах рекао - немојте, мене сте већ тукли. 'Баци га доле, кажу, ђубре једно' - тако сам на те ситне ствари увек покушавао да се извадим од патње, од мука, од свега", присећа се овај некадашњи затвореник.

Тамо где је био логор сада је позориште 

Оптимизам није губио никада, ни током времена које је провео у радном логору „Дортмунд Херде" у Немачкој.

„Скоро сам био тамо, у том месту Херде, и на том месту где је била наша барака је сад позориште које се зове 'Ханза' театар. Оријентисао сам се према старој прузи и једном  надвожњаку и лоцирао сам тачно место где је била наша барака. Ту је сад позориште, сликао сам то", прича глумац озбиљног лица.

У деветој деценији живота, каже, не би било у реду да има трему када се рефлектори упале. Али узбуђења увек има изнова.

„Има како да не, а има и радости када видим ове младе који дођу, па направе добру ствар. То ме баш одушевљава. Сада ћемо у том 'Сумњивом лицу' видети, то је плејада младих добрих глумаца који су безобразно талентовани", говори Власта са осмехом.

У првој генерацији таквих били су он, Оливера Марковић, Ђуза Стојиљковић. Са прве класе Позоришне академије остали су још Ђуза и Власта као „извођачи глумачких радова", како је цитирао колегу Зорана Радмиловића. И додао да после 75 година каријере није много уморан.

„Јесам мало, мало, не рачунајући оно што ја у кући радим. Не рачунајући компјутер. И игрице. Волим игрице", закључио је смејући се најстарији „ујка" на домаћој глумачкој сцени.