Како изгледа када црна рупа „поједе“ звезду

Била је ово најближа смрт звезде коју су астрономи успели да виде, а која им је омогућила да се још боље упознају са бурним космичким збивањима. Иако су срећним стицајем околности успели да „улове“ тренутак звездане смрти у тмини црне рупе, астрономи су имали довољно података да разумеју како тај процес тече.

Када се звезда исувише приближи црној рупи, неизмерна сила, такозвана плимска сила (која повезује Сунце и Месец, на пример) – последица снажног гравитационог поља црне рупе – прво истегне, а затим повуче звезду толико јако да се она поцепа.

Овај догађај „плимског поремећаја“ (tidal disruption event – TDE), ослобађа тако снажан бљесак светлости, пре него што се остаци распаднуте звезде распрше око хоризонта црне рупе. Међутим, тај бљесак светлости често, бар делимично буде заклоњен облаком прашине, што отежава проучавање финих детаља.

Нови ТDЕ, први пут примећен у септембру прошле године, који су астрономи назвали "АТ2019qiz", сада омогућава тиму који предводи астроном Мет Никол са Универзитета у Бирмингему у Великој Британији да расветли порекло ове прашине.

Уједно, ово је један од оних космичких феномена које је немогуће предвидети – само треба упорно посматрати и истраживати небо и сачекате да се „упали“. То се управо догодило са "АТ2019qiz" и астрономи су брзо окренули своје телескопе ка малом делу неба у сазвежђу Еридан и срцу спиралне галаксије удаљене 215 милиона светлосних година.

„Одмах смо усмерили комплет земаљских и свемирских телескопа у том правцу да бисмо видели како настаје бљесак“, објашњава Томас Виверс са Универзитета у Кембриџу. Док се звезда распада, распада се на „резанце“, односно „шпагетификује“ се, а дуге танке нити усисава црна рупа.

Светлосни бљесак настаје као резултат снажних гравитационих сила и фрикционих утицаја звезданог материјала. Ове две силе узајамно стварају тако високу температуру да њен бљесак може да засени целу галаксију домаћина.

Од тог почетног бљеска, цела појава траје неколико месеци, а професор Никол и његов тим су пажљиво посматрали и планирали његово нестајање кроз више светлосних таласних дужина, укључујући и уљтраљубичасто, радио, оптичко и рендгенско зрачење, што је била још једна срећна околност која је ишла на руку истраживачима.

„Посматрања су показала да је звезда имала приближно исту масу као и наше Сунце и да је око половине тога усисала црна рупа, која је преко милион пута масивнија“, објашњава професор Никол.

Захваљујући брзини којом је тим усмерио пажњу на догађај, његове непосредне близине и ширег од уобичајеног спектра у коме су га посматрали, истраживачи су, такође, утврдили да је прашина која је настала саставни део овог феномена, а не засебна појава.

„Ово је први случај у којем видимо директне доказе о одливу гаса током процеса прекида и акретације који објашњава како оптичке, тако и радио таласе које смо забележили у прошлости“, наводи астроном Едо Бергер из Харвард-Смитсонијан Центра за астрофизику.

„До сада се о природи ових таласа жестоко расправљало, али овде видимо да су та два режима повезана кроз један процес. Овај догађај нас учи о детаљним физичким процесима накупљања и избацивања масе из супермасивних црних рупа“, додаје Бергер.

Почетком године, истраживачки тим је потврдио да су се неки остаци пострадале звезде усковитлали и увукли у црну рупу као, на пример вода у одводни сливник. Неколико година раније, утврђено је да је малаз плазме који избаци црна рупа, сразмеран маси звезде коју је „прогутала“. А део звезде који је избегао да буде усисан показује да црна рупа може да распореди своје „оброке“ и да се редовно „храни“ милијардама година.

Али "АТ2019qiz", закључују истраживачи, посебан је случај који ће и даље помагати нашим напорима да разумемо ове невероватне догађаје.