Kада су шаке симетричне

Онај који је изнебуха у њу пао, те би да се искобеља најкраћим и најпоузданијим стазама, служи се дедуктивним методом, дочим се индукцијом користи неко ко с обода те шуме тражи путеве да уђе у сам центар те планине.

Сама по себи, ниједна од тих метода неће моћи да позна последње законе појава - дедуктивном се никада неће изнаћи излазака на све стране, дочим ће се индуктивна изнова губити у налажењу стаза са сваког могућег полазишта ка центру.

Једина узданица у успешност, како у науци тако и у практичном животу, почива у слози те две методе. Тачније, у њиховом укрштају.

Каква је истина коју су стари Грци назрели, познали и наговестили?

Па начело двојности, управо антитезе које се у физичком свету најочевидније одражава у паралелограму снага, а у органском животу у закону симетрије и укрштаја.

Готово флуоресцентно је маркирано баш у (човек би рекао) ни у чем сродним, разилазећим појавама тог начела.

Са дефиницијом симетрије, чини се, имале су проблем многе седе главе из разних области. Тако су за њом вазда посезали индукционисти, то јест посматрачи (Дарвин, примерице).

Прелистамо ли речник француске академије, сазнаћемо да је она „однос величине и облика природног или вештачког тела међусобно, или према својој целини“.

Опет, према Википедији она се односи на „осећај хармоничне и лепе пропорције и равнотеже“, што је ближе етимолошком значењу овог појма на грчком: сагласност у димензијама услед сразмере, аранжмана.

Узимајући као два типична представника симетрије примере шаке, као и однос слике и одраза јој, Имануел Кант каже: „Ако предмет чине две половине, које су два неконгруентна (неистоветна) премца, као што је људско тело - онда је он са својом сликом у огледалу истоветан - што се најбоље види кад слику у мислима полуокренемо; јер премац премцу каквога предмета мора бити свакојако истоветан са предмето“.

Што, драги Имануеле, не одговара истини, будући да полукружним окретом више не видимо лице, него леђа. Опет, обртањем пуним кругом је слика истоветна.

Једина положајна истоветност предмета и слике постигла би се хватањем слике у другом огледалу, но је у том случају прва слика према другој оно исто што је предмет према њој.

Tиме се Кантова конгруенција руши примером на који се наслања

Пре је, стога, прихватљивија теза да је симетрија остварење начела „премости и укрштаја“, у две половине (или у две појаве) исте целине, било у телу, слици, мисли, енергији, било у простору и(ли) времену.

Кад сравнимо у каквој симетричној слици обе јој половине, те продужимо црте које једна другој одговарају, видећемо да се те црте морају укрстити - највише у центру, у црти која те половине дели.

Значај премости, укрштаја, борбе толико је битан у симетрији да би се могло закључити: што је већа сличност половина, чешћи је и богатији укрштај, и већа борба. 

Да се Кант примером шака аналитичније позабавио, можда би се пре досетио шта је симетрија, јер ма колико се трудио и извијао, никако не би успео да (обе постављене длановима ка себи) палчеве тих шака постави на исту (леву или десну) страну, положај ће, при својој сличности, увек остајати сасвим противан.

Прадавна појава основног закона светског, до данашњих дана је необорива у дефиницији старих Хелена - онога што је Емпедокле познао у „раздвојеном јединству“, те у „уједињеном двојству“, Анаксагора у васељенској „противности“, а што га је Хераклит најјезгровитије описао речима: „да из разноликог најлепши склад, најлепша хармонија постаје, те да све бива борбом (отпором, свађом чак)“.