Пошто се његов старији брат, принц Ђорђе, одрекао права наследства престола, Александар је постао престолонаследник. Краљ Петар I, изнемогао и остарео, пренео је краљевску власт на Александра 11. јуна 1914. године. Том приликом издао је указ: "Моме драгоме Народу, Пошто сам болешћу спречен неко време вршити своју Краљевску Власт, то наређујем да на основу чл. 69. Устава, док траје Моје лечење, у име Моје влада Престолонаследник Александар."

Александар је постао регент, а истовремено и врховни командант српске војске. Због догађаја који су уследили, његов положај био је веома тежак, а сваки потез је био судбоносан. Први изазов те врсте за њега био је аустроугарски ултиматум.

С једне стране је био свестан исцрпљености народа и државе у претходним ратовима као и свих опасности сукоба са једном велесилом. На другој страни, морао да је води рачуна о угледу и интегритету државе.

У тим тешким тренуцима обратио се руском цару са молбом да "прими учешће у судбини Србије". Цар му је одговорио да може да буде уверен да Русија неће напустити Србију, што је дало моралну снагу да се истраје у одбрани виталних интереса које је Аустроугарска угрожавала.

Пошто је српска војска била принуђена да се поново упусти у рат, врховни командант, престолонаследник Александар 22. јула 1914. године у Крагујевцу издаје следећу наредбу: "На свету нема светије дужности него што је одбрана своје домовине, своје нације и вере, одбрана свога огњишта, својих старих и нејаких. Стога, с вером у Бога, у његову правду и милост, пођимо напред уверени у победу и украсимо наше заставе новим ловорикама, јер је на тим заставама Провиђење исписало данас јасније него икад наш ратни поклич: У бој за Слободу и Независност Српског Народа! Живела Србија! Живела Моја дична Војска!"

Од армијског команданта до врховног заповедника 

Током балканских ратова престолонаследник Александар је био армијски командант, али сада се нашао у другачијем положају. Преузео је команду над комплетном војском и узео је учешће у доношењу одлука за судбоносне операције.

На почетку рата, надмоћни непријатељ је напао преко Дрине и Саве ка Ваљеву. Почела је четвородневна битка на Церу (15. август 1914), а две аустроугарске армије биле су потучене до ногу и протеране из Србије. Победа српске војске одјекнула је Европом и наишла на дивљење целог света.

У тим данима кризе, престолонаследник Александар је, не презајући од опасности, свуда стизао да ободри и подигне дух преморених бораца. Бринуо се да трупе буду снабдевене муницијом и осталим средствима и неуморно је летео с једног краја бојишта на друго, појављујући се тамо где је најкритичније.

Међутим, у месецима након тешке битке, снага српске војске почела је да попушта, и била је принуђена да се повуче у унутрашњост земље, ка Руднику и Космају. Војска је попунила проређене редове и снабдела се артиљеријском муницијом. Након што је Александар наредио – "Ни стопе више наше земље непријатељу – Напред у победу!", 3. децембра почела је чувена Колубарска битка, где је по други пут потучена знатно надмоћнија аустроугарска војска.

Београд и Шабац су ослобођени 14. децембра, а дан касније, краљ Петар и престолонаследник Александар победоносно улазе у ослобођену престоницу. Врховни командант је после велике победе одао видно признање војницима и старешинама: "Ви сте потукли четири непријатељска корпуса, забележили сте силне трофеје и у досадашњи венац ваших победа уписали сте и славе победе на Овчару и Каблару, на Сувобору и Маљену, на Космају, Љигу, Колубари... Отаџбина ће вам бити благодарна, а Ја сам горд, што сам на челу вашем и моме узвишеном Оцу могу поднети још један сјајан подвиг његових дичних соколова."

Руска и француска одликовања 

Након великих победа српске војске, руски цар је Александра одликовао највишим орденом за храброст, Орденом Светог Грегорија IV степена (18. септембра). Наредне године француски генерал По му је уручио највеће француско ратно одликовање, Војну медаљу, а Велика Британија га је одликовала Орденом купатила (војна група).

Ипак, Србија је била тек на почетку великих тешкоћа пред којима су се нашли војска и народ. На јесен 1915. године, немачке и аустроугарске снаге, груписане у Банату и Срему, прешле су преко Дунава и Саве и упале у Србију. Истовремено, Бугарска је напала с леђа. Србија је била опкољена с неколико страна, а савезничка помоћ је закаснила.

У тим тешким данима, врховни командант Александар је обилазио војнике, долазио на кризна места, и делом, захваљујући томе, војска није запала у расуло, већ се у реду повлачила. Српска војска, са делом народа, била је принуђена да крене преко тешко проходне Албаније. Током Албанске голготе, наду и веру у крајњи успех народу је улио престолонасленик Александар, који га ни у најтежим моментима није оставио. Делио је с војницима све невоље, сва страдања и сва искушења и то га је чинило великим у очима бораца.

На тај начин он је бодрио дух и уливао поверење и срчаност да се у патњама истраје до краја. Ни тешка болест, која га је снашла на путу, није га одвојила од оних с којима је делио претходне славе и тријумфе.

Све време Александар ургира код савезника за помоћ српској војсци и народу. Слао је писма председнику Француске Ремону Поенкареу и руском цару Николи II.

"Ја ћу бити последњи који напушта Отаџбину" 

Војнике није напуштао ни када је стигао до албанске обале. Једном приликом, француски изасланик, генерал Мондезир, саопштио је престолонаследнику Александру да је за њега приспео торпиљер (ратни брод), да га пребаци на италијанску обалу и спасе опасности од непријатељске авијације која је бомбардовала пристаништа у албанском приморју. Међутим, престолонаследник је то одбио речима: "Ја ћу овде остати да пратим укрцавање трупа и избеглица. И кад последњи мој војник буде укрцан, онда ће доћи ред и на Мене. Тада ћу се Ја кренути – пре не. Ја ћу бити последњи који напушта Отаџбину."

То је још један пример речи које су дале вољу војницима да истрају на тешком путу.

Када су све избеглице и одређени део трупа пребачени бродовима из пристаништа Светог Јована Медовског, а остатак војске упућен пешке ка Драчу, Александар, који је био још увек болестан, требало је да се превезе бродом из Светог Јована у Драч, одакле би пратио пребацивање осталих трупа на Крф. Предвиђено је да с њим, на истом броду, буде црногорски краљ Никола I са сином, краљевићем Петром.

Када је у току превоза моторним чамцем сазнао од италијанског капетана да је добио наређење од своје владе да их превезе у Бриндизи, Александар је категорички наредио да га чамац врати и искрца поново на обалу. Напори краља Николе да га одврати од те идеје нису уродили плодом а престолонаследник је опет везао своју судбину за судбину војске.

Иако озбиљно болестан, кренуо је тешко проходним путем, кроз албанске мочваре, од Љеша до Драча. Када је упозорен да се на многим местима може прећи само преко лешева коња у блату, одговорио је: "Како могу војници, тако ћу и ја." На поновно наваљивање два сапутника из свите да промени одлуку, каже: "Господо, ја вас обојицу добро разумем. Ви сте ожењени и имате своје породице, за које је ваш живот драгоцен. Ја вас зато ослобађам ваших дужности. Идите куда год хоћете, а ја остајем са мојом војском."

Велики део пута, престолонаследника су, болесног, пренели у носилима његови гардисти, а на најопаснијем, глибовитом месту, на леђима га је пренео сапутник из његове свите.

Заслуга за стварање и одржавање Солунског фронта 

Када је у јануару и фебруару 1916. године српска војска пребачена на Крф, почео је опоравак и освежење трупа. Врховни командант је тих дана непрекидно обилазио војнике и бринуо се да буду снабдевени свиме што им треба. Његова лична брига војницима и старешинама давала је много снаге и енергије, као и наду у боље дане.

Истовремено, Александар је бринуо и о будућим операцијама. Дванаестог марта 1916. године упутио је Ратној конференцији делегата савезничких војски у Шантијију меморандум о реорганизацији и наоружању српске војске и о потреби одржања Солунског фронта и његовог појачавања са 500.000 савезничких војника. Након тога одлазио је у посете шефовима савезничких држава и угледним политичарима које је придобио на српску страну. У Паризу и Лондону је свечано примљен. Француска и енглеска јавност изразиле су почаст команданту тада већ чувене српске војске коју није сломила ни Албанска голгота.

Приликом посете Француској, одликован је Ратним крстом са бронзаном палмином граном, а у Лондону Краљевским викторијанским ланцем.

Престолонаследнику Александру припада велика заслуга за стварање и одржавање Солунског фронта, на којем су српске снаге одиграле важну улогу. Постигнути су успеси код Битоља, у Горничевској бици, код Кајмакчалана... Да би оставио трајан помен на пожртвовање својих бораца који су изгинули у Кајмакчаланској бици, Александар је наредио да се на врху Кајмакчалана подигне спомен-капела.

Када је Битољ ослобођен, престолонаследник Александар се обратио војницима: "Бог је хтео да сви ваши напори и витешки подвизи буду крунисани сјајним успехом. Наш горди Битољ, понос и слава наша, у нашим је рукама. Ваша верност, пожртвовање и непоколебљива воља за победом сломили су најтврђе положаје и све очајне отпоре непријатеља. Ваше су заставе окићене новим ловорикама и ваша је слава поново одјекнула широм целог света. Честитајући вам на свим добивеним победама, Ја вам, јунаци Моји, изјављујем Своје потпуно задовољство и кличем: Да живи Моја мила и јуначка Војска!"

Све те одсудне борбе врховни командант је пратио на самом бојном пољу излажући се увек и сам опасности, дајући тиме подстрека старешинама и трупама. Његове осматрачнице на фронту I, II и III армије биле су увек у домету непријатељске ватре, као и његов бивак на Јелаку, где је проводио највећи део времена.

Током затишја је неуморним настојањима код савезничких влада издејствовао одлуку о појачању Солунског фронта довољним снагама савезничких војски и да се створе услови за делимичну смену и одмор српских трупа.

Деветог јуна 1918. године за команданта савезничких снага на Солунском фронту је постављен Франше д'Епере, када су и почеле припреме за коначан пробој фронта. Током тих припрема, престолонаследник Александар је непрекидно обилазио фронт, своје и савезничке војнике. Проучавао је до детаља рад свих трупа. Нарочито је пажњу посветио српској војсци, међу којом је и самим својим присуством подизао дух.

Када су почеле борбе, српски војници, који су имали велику жељу да се врате у отаџбину, постизали су огромне успехе и није их било лако задржати. До 19. септембра трупе I и II армије извршиле су продор у непријатељском распореду око 50 километара по дубини. На тај начин биле су угрожене бугарска армија код Дорјана и немачко-бугарска армија код Битоља. Међутим, напад који су извршиле енглеско-грчке трупе код Дорјана је пропао. Због тога се српска војска нашла у опасном положају без подршке са оба крила.

На Буковику, у Штабу врховне команде, у ноћи између 19. и 20. септембра владала је озбиљна и свечана тишина. Врховни командант и остало руководство морали су да донесу важну одлуку: остати на освојеним положајима и прећи у одбрану или продужити офанзиву упркос опасности која је претила војсци.

Престолонаследник Александар, као најодговорнији, доноси одлуку: "Јесте, није нам лако, али је непријатељу још горе" и издаје наредбу: "Напред, у славу или у смрт!" Ускоро српска војска заузима Градско, Штип, Кочане и наставља на српско-бугарској граници. Удео српске војске у пробоју Солунског фронта био је огроман.

Краљ Петар о Александру 

Одајући пресолонаследнику Александру признање за изванредне заслуге у рату, краљ Петар I Ослободилац, на предлог Српске краљевске владе, после закљученог примирја са Бугарском 30. септембра 1918. године, произвео га је у чин генерала.

Том приликом написао је писмо у којем је навео: "Његово Височанство Краљевић Александар, вршењем својих дужности у новим ратовима 1912-13. године, против Турака и Бугара, заузео је у најславнијем периоду народне историје место вође и јунака, који својим врлинама оличава садашњост и будућност нашега народа".

Краљ напомиње да је под Александром вођством српска војска достигла врхунац своје славе и истиче његову преданст и вољу.

"При проласку кроз Албанију, оболео, оперисан, Он је прелетео преко ледених хрбата албанских, не мислећи на себе. Његова младост, Његова љубав према српском народу и Његовој војсци, не само што је оживела духове већ је давала пример енергије и бескрајне наде и срећан исход ове исполинске борбе. Уместо да потражи лека и кратког одмора и опорављења", написао је краљ Петар.

Не заборавља ни да је престолонаследник у Европи, међу савезницима, неумерно тражио појачање како би се српска војска опоравила.

"Оволика дела славна и велика, која су име Србиново дигла до Олимписке висине у очима храбрих војсака наших савезника и целог света, у којима војска и њен Вођ допуњују јединствен еп, који је светска историја забележила као класичан пример за подражавање народима који љубе слободу и независност, испуњују Моје срце Владаоца и Оца неизмерном захвалношћу. Ја желим да дадем израза захвалности и народу и војсци, подарујући њиховом јуначком Вођи, Његовом Височанству Краљевиђу Александру чин ђенерала", закључио је краљ Петар. 

Књига "Александар I – витешки краљ" изашла је у издању "Евробука" 

Овоме је претходило саветовање Д'Епереа са регентом Александром и српским генералима 29. и 30. јуна. Тада је одлучено да Срби покушају пробој на сектору Добро Поље – Ветерник – Козјак. "Даћемо вам све што вам треба и својски ћемо вас помоћи", обећао је главнокомандујући. Припреме су трајале више од два месеца, а поред дотура хране и ратног материјала, прављени су путеви, па чак и аеродром.

На линији фронта Централне силе имале су око 626.000 војника, 1.400 топова и 80 авиона. Наспрам је било 185.000 француских, 140.000 српских (од тога 20.000 добровољаца), 135.000 грчких, 120.000 британских и 42.000 италијанских војника.

Топова је било 1.800 и 200 авиона. Дакле, укупно 625.000 људи, уз премоћ у артиљерији и авионима. Начелник штаба српске Врховне команде био је војвода Живојин Мишић, командант Прве армије генерал Петар Бојовић, командант Друге армије војвода Степа Степановић.

У наредби генерала Франше д'Епереа стајало је да артиљеријска припрема на целом фронту почне 14. септембра, да пешадијски напад Срба крене 15. септембра, а Француза 24. септембра.

Српска Врховна команда, свесна тренутка, наредила је: "Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом; од брзине продирања зависи цео успех офанзиве /.../ треба дрско продирати, без починка до крајњих граница могућности, људске и коњске снаге /.../ Са непоколебљивом вољом и надом у Бога, јунаци, напред у Отаџбину!"

У заказани дан и час, 14. септембра у зору отпочела је ураганска ватра из свих савезничких топова на фронту од Охридског језера до Егејског мора. Та артиљеријска припрема, као и дејства авијације, трајала су цео дан и ноћ, а 15. септембра у 5.30 часова, почео је пешадијски напад српске Друге армије.

Бугарски отпор био је јак, местимично је долазило до борби на бајонет. Ипак, снажним дејствима Шумадијске, Тимочке и Југословенске дивизији пробијен је главни непријатељски део фронта Ветерник – Добро Поље. У току ноћи 15/16. Дунавска и Дринска дивизија заузеле су важан положај Соко.

Другог дана, 16. септембра, настављене су борбе. На потезу су биле Тимочка и Југословенска дивизија. После борби дугих 16 часова, Југословенска дивизија је освојила Козјак, чиме је омогућено продирање у Тиквешку котлину.

И трећег дана српске дивизије су наставиле успешне операције. Резултат на крају трећег дана био је: у непријатељском фронту направљена је бреша широка 30 и дубока 15 километара. Ово је постигнуто у садејству са француском тешком артиљеријом, авијацијом и француском 122. дивизијом.

Осамнаестог септембра британско-грчке трупе напале су непријатељске положаје код Дојранског језера. И поред почетног успеха, нису померили Бугаре, а имали су око 7.000 избачених из строја. Овај неуспех умало није проузроковао одлуку о обустављању савезничке офанзиве. На Србима је била одлука. Српска Врховна команда је одлучила да настави напад. У наредна три дана српске армије су се спустиле са планина и извршиле продор у долину Вардара.

Непријатељ је потиснут са положаја од Битоља до Дојрана. На фронт су изашли бугарски краљ Фердинанд I и престолонаследник Борис, не би ли зауставили пад морала и напуштање положаја.

У наредним данима обе српске армије наставиле су са потискивањем непријатеља, а крајњи исход било је овладавање долином Вардара. На овом успеху генерал Франше д'Епере честитао је српској Врховној команди. Команда је указом од 26. септембра промовисала Петра Бојовића у чин војводе.

Немоћ бугарске војске да стане на пут српској навали приморала је краља Фердинанда I да тражи помоћ од немачког цара Вилхелма II. У Немачкој су сматрали да би било целисходно да се образује нова линија одбране код Ниша, чиме би се заштитила стара Србија и спречио продор у Бугарску.

Овај немачки план је пропао пошто су обе српске армије, заједно са све активнијим савезничким јединицама, истерале бугарске трупе из Македоније.

Француска коњичка бригада 29. септембра ушла је у Скопље. Тог дана су делегати бугарске владе преговарали са Франше д'Епереом о примирју и у ноћи 29/30. септембра потписали су капитулацију. Бугарска држава стављена је под контролу сила Антанте.

* Из књиге "Србија у Великом рату" др Божице Младеновић. Ауторка је редовни професор на Департману за историју Филозофског факултета у Нишу.

Осим тога, често су водили ратне белешке и дневнике, у којима су сажето записивали приче, готово искључиво посвећене војничком животу и живљењу у ратним условима.

Такође, правили су и новине, одлазили у позориште на Петелину, посећивали су Солун а смелији су ишли у куће за забаву. Често су се занимали прављењем разних предмета од старих шлемова, опасача и муниције.

Повремено су добијали француско вино, што им је помагало да се опусте и буду боље расположени. У том смислу је значајна улога војних оркестара који су свирали и маршеве и кола, па се на дане празника и великих победа играло и певало.

Војници су славили славе и имендане, постили су, молили се пред укрцавање на брод и пред полазак у борбу.

Остало је забележено да су се Моравци са Французима најлакше споразумевали и највише дружили и у њих имали највише поверења.

Пуковске славе на фронту

Од посебног значаја за војнике Моравске дивизије биле су пуковске славе које су обележаване и у ратним условима. Биле су важан чинилац у очувању идентитета. Пре церемонија, увежбаване су стројеве радње, соколске вежбе са оружјем и украшавани су логори.

Слави Првог пешадијског пука Моравске дивизије, 18. априла 1916. године на Крфу, присуствовао је престолонаследник Александар са командантима дивизија, министар Љуба Давидовић, много Енглеза и Француза.

Такође, слави Шеснаестог пука Моравске дивизије у логору Суруклију, 3. јула 1916. године, присуствовале су одабране званице: српски војни и политички врх, представници француске и британске војске.

Борци и старешине славили су под ведрим небом, музика је свирала, играла су се кола, а играли су их не само српски војници већ и грчке девојке из оближњег села. Оне би понекад долазиле у логор доносећи намирнице или дарове за војнике, изазивајући посебну пажњу јер велики број њих није био ожењен.

Војници су на фронту обележавали и сопствене славе. У ратном дневнику болничара Моравске дивизије Јордана Ђ. Стевановића Цекевачког из Лесковца је записано:

"Дође 26. октобар, (1917) моја слава, тога дана тражим одобрење од командира да не радим и добих наређење да не радим око бараке и узмем један литар вина за ручак. Имао сам две флаше коњака које сам платио 16,50 драхми и узех два литра вина из магацина. То је било све. На ручку сам имао Мицу Цревара и дође случајно Дина Фајдица и његов брат Мита, те смо нас четири ручали заједно. Увече нисмо имали леба за вечеру, јер није стигао из профијанта, па нисам вечерао, те чак, сутрадан, опет ручах. Тако проведох и четврту славу у туђи далеко од своје куће. Као да нисам никад ни имао кућу, жену и децу, и навикнусмо се потпуно дивљачки живети..."

Војничке баште

Пошто је међу војницима свих дивизија било много земљорадника, они су имали и своје баште чиме су задовољавали и потребе да се фронт снабдева свежим намирницама. Осим материјалне, баште су имале и моралну улогу у животу бораца, приметио је 1918. године Арчибад Рајс у делу "Шта сам видео и проживео у великим данима".

Ту је било раскошних башта у којима је многобројно особље одржавало песком посуте стазе усред огромних простора на којима је растао купус, патлиџан, лук, пасуљ и друго. Управници су били смештени у колибама, а баште су биле ограђене бодљикавом жицом.

У појединим ћошковима гајило се цвеће са којим су се китиле чауре од граната на столу у "менажи" кад командант армије има угледне госте.

Постојале су и баште мањих јединица међу којима се издваја једна посебна категорија: баште-мученице. Оне су се налазиле у близини саобраћајног пута под непријатељском ватром и неретко су биле на мети бугарско-немачких граната.

Најзад, Рајс је приметио и индивидуалне баште које су правили официри или војници поред шатора или земунице у којој су живели. За њега су оне најзанимљивије јер откривају личност онога ко их је створио.

Понекад такве баште нису биле веће од једног квадратног метра и онај ко их је правио морао је да иде далеко по земљу којом је покривао стену. Поред зелени, најчешће се у њима гајило и цвеће.

"Кад падне вече, он одлази у своју башту и, седећи на сточићу који је фабриковао од отпадака каквог сандука од муниције, свира на фрули, мислећи на другу башту коју је оставио у Србији", написао је Арчибалд Рајс.

Међу земљоделцима је био и Јанићије Здравковић из Цркатова (Власотиначки срез) који је сликовито описао ратну свакодневицу. Његове белешке објављене су у делу Драгутина Панића и Милије Ђорђевића "Србијицо, душо горка – приче солунаца":

"И сад ми се укопали, уредили све лепо. Командир ни капетан Харалампије Ћорђевић. Иде си из рова у ров, а по њега јаре шарено скаче, купио јаре од Грци. Дође јаре и код нас, давамо леб и шећер, оно игра си. (До Темишвар јаре са нас ишло.) Храна у ров добра, никад без меско није. Само ни зајебаше једанпут: од питоми зајци цел месец даваше ни месо сас пилав. У позадина кад си одимо, там свирка има, игра има. Ја си у окарину свиркам. Далечко то од фронт. И кујна наша ту јесте. Има стење високо, то место заклонито беше. Ама паде граната међу кувари, све ги растури, кувари погинали. Јебем ти гранату, три дана само конзерве си једосмо!"

"Фронт је постао њихов дом"

На фронту су постојали и периоди дужих затишја, које су српски пукови користили да уређују пуковска гробља и капеле. Такође, војници су одржавали логоре и оружје, писали писма, користили одсуства, а постојали су и тренуци доколице коју је на Солунском фронту нарочито одликовала снажна носталгија за родним крајем.

Већина војника Моравске дивизије понела је од куће амајлију: "од копиле кочицу и побег зрно, од кукуруз, оно што испод воденички камен побегне несамлевено".

Свештеници су држали говоре за време верских празника, што је допринело моралном уздизању војника. У свакодневном војничком животу су ангажовани и гуслари, који су певали родољубиве и јуначке песме.

Шкотска лекарка леди Изабел Хатон, која је на Солунском фронту лечила углавном Србе, писала је о томе да су они мимиком успевали да испричају читаве приче о својим селима, породицама, о страдању кроз Албанију. Приметила је да су, под боловима, најчешће дозивали своје мајке и децу, а када би се опоравили, волели су да певају и играју:

"Српски војници, чим мало прездраве, тражили су да се врате на фронт, јер ће тако бити ближе Србији. Војници су знали како се прави дом, па су своје биваке маскирали гранчицама и прућем, садили дрвеће и цвеће, правили хладњаке. Кад нису били у борби, седели су пред тим хладницима, певали у мраку, или слушали циганску музику. Сваки пук је имао свог свирача. Војници су играли национално коло, а кад год је било могуће, у овом колу био је читав пук.

Кад нису били на служби, српски војници носили су за капом или иза увета цвеће, а често су цвећем китили и пушчане цеви. Фронт је постао Њихов дом. Свој поглед управљали су војници преко границе испред себе. Сањали су дању и ноћу о свом селу, тамо далеко, и живели су очекујући онај дан када ће се изборити за повратак у своје село."

* Мира Ниношевић je историчар, директор Народног музеја у Лесковцу

Изложба "Ратни пут Моравске дивизије 1914–1918" постављена је у Галерији РТС-а

За прве три године највећег војног сукоба у свету до тада, велике количине новца и хиљаде тона хуманитарне помоћи стизале су грађанима Србије из САД.

Новац је био намењен за исхрану цивилног становништва, избеглице, борбу против тифуса, семе за жетву, пољопривредне алатке, чак и за закуп брода за превоз избеглица. У напорима за прикупљање помоћи учествовала је читава мрежа америчких грађана и српских досељеника.

Међутим, догађај који најбоље илуструје наклоност Америке према Србији је организовање "Српског дана" у САД када је обележена четврта годишњица почетка рата, 28. јула 1918. године.

Идеја за обележавање те манифестације потекла је од српског посланика (амбасадор) у САД Љубомира Михаиловића, о чему сведочи његова преписка са другим помоћником државног секретара Вилијамом Филипсом.

Иницијатива за "Српски дан" 

Михаиловић је 1. јуна 1918. године упутио писмо Филипсу у којем је објаснио да је "28. јул датум када су Централне силе прогласиле рат цивилизованом свету".

"Баш на тај дан Аустроугарска је напала малу Србију јер она није пристала да одбаци своју независност. Овај напад је подстакао немачко-мађарске аспирације да потчине мале нације и да на гробовима ових људи спроведу план за светску доминацију. Срби и Југословени су први морали бити уништени. Ипак, брутална сила није успела да уништи револуцијски дух Југословена и осталих Словена у Аустроугарској", написао је Михаиловић.

Није дуго чекао на повратну информацију – Вилијам Филипс му је одговорио 6. јуна.

"Успео сам да упознам Председника са садржином вашег писма мени од првог јуна. Председник је импресиониран вашим предлогом везаним за 28. јул и замолио ме је да вас уверим да ће он ваш предлог озбиљно узети у обзир", одговорио је Филипс.

На тај начин се родила идеја о обележавању "Српског дана", а Михаиловић је о својој иницијативи обавестио српску владу на Крфу. Писао је да је предложио да се 28. јул обележи као "дан када су два принципа ушла у борбу – један владати другом силом, а други обезбедити слободу свима народима". Поручио је да би манифестација имала огроман утицај на потлачене народе.

Позив грађанима САД да одају почаст Србији 

Може се рећи да је 28. јула 1918. заиста одата велика почаст Србји. Државни секретар САД Роберт Ленсинг је дан раније упутио позив свим америчким грађанима, који је објављен у Њујорк тајмсу, да се у недељу 28. јула, окупе у својим црквама како би изразили своју наклоност према "храбром српском народу",  

"Срби су се племенито одазвали својој дужности и јуначки и смело су се супротставили снагама државе која има десет пута више становништва и ресурса, да су тек пошто су три пута истерале Аустријанце и тек када су им притекле у помоћ Немачка и Бугарска, српске армије биле приморане да се повуку у Албанију. Иако му је територија прегажена и његова огњишта похарана, Српски Народ није клонуо духом. Иако надвладани јачим снагама, њихова љубав за слободом није малаксала. Брутална сила није имала утицаја на несаломиву решеност Српског Народа, да жртвује све за слободу и независност", навео је Ленсинг.

Указао је да САД поштују принципе да народи свих држава, малих и великих, имају право да живе сопственим животом и бирају себи своју владавину, "па и народ који се тако јуначки одупро прохтевима германских сила да овладају светом".

Додао је да су принципи за које се "Србија тако витешки борила и страдала", исти они, за које се и САД боре и да зато позива амерички народ да на годишњицу почетка рата манифестује "топле симпатије према томе пригњеченом рику за независношћу и националним уједињењем".

Како је обележена манифестација? 

Вашингтон пост је најавио обележавање "Српског дана" истичући да ће се одржати велико окупљање у "Елипси" (парку код Беле куће). Наведено је да ће оркестар маринаца свирати музику и да ће учествовати хор од неколико стотина гласова.

Међутим, изгледа да су временске прилике утицале на манифестацију и да је део програма одлаган и по неколико дана. У издању од 30. јула 1918. Вашингтон пост пише да су "службе поводом Српског дана које је требало да буду одржане испред Беле куће у недељу поподне, а онда одложене за синоћ у Силван Театру, поново одложене за сутра увече због кише".

Посланик Михаиловић је послао извештај српској влади на Крфу у коме је написао да је 28. јул у САД прослављен као "Српски дан". Он сведочи и о томе да да је на Белој кући била постављена српска застава.

"Осим апела министарства иностраних дела, све америчке новине причају о важности овог догађаја. У многим чланцима са симпатијом. На згради владе била је наша застава. У Вашинготну је организована јавна прослава са говорима и певањем, али због лошег времена је одложена за среду. У следећем писму послаћу детаљнији извештај", навео је Михаиловић.

У следећем извештају је навео: "Српска застава је подигнута изнад Беле куће... по први пут".

Српске новине, званично гласило Краљевине Србије, не помињу подизање заставе на Белој кући, а писаних трагова нема ни у америчким медијима, ни у званичним документима администрације у Вашингтону из тог времена.

О том догађају једино је писао Детроит њуз истичући значај савезништва између савезничких група које помажу "да освојимо демократију за нашу браћу преко океана".

Иначе, част да се нека неамеричка застава нађе на Белој кући припала је још само Француској 1920. године. 

Вилсонова почаст Србији

Оно што је важно и што је вероватно доринело обележавању "Српског дана" јесте то што је амерички председик Вурдо Вилсон имао позитиван став према Србима.

Никола Пашић је упутио телеграм америчком председнику који је објављен у Српским новинама 17. јула 1918. године у којем га обавештава да се навршава четири године откако је Аустроугарска објавила рат Србији. Навео је да је Србија после тешких борби посустала "нападнута спреда од Германа и с леђа од Бугара".

"Уз тужан плач који долази из наше уже отаџбине, у којој Аустријанци и Бугари газе најосновнија људска права, газећи и тлачећи наш народ, долази нам исто тако тужан плач из наше шире отаџбине, отаџбине Срба, Хрвата и Словенаца, под Аустрогарском, који већ четири године, под најстраховитијим физичким и моралним околностима, вешани, убијани и тлачени, управљају заједно са нама из Србије, своје погледе ка Америци, која је преко Вас, у толико махова нагласила принципе ослобођења народа од завојевача и слободног опредељења народа, и која је у том циљу, послала милион војника у Европу и друге милионе спрема да, заједно са савезничким војскама, остваре велике ратне циљеве, које постависте 4. јула на Вашингтоновом гробу", написао је Пашић.

Амерички председник је одговорио показујући велике сипматије према Србији и српском народу.

"Телеграм који сте ми упутили на дан 15. јула нашао је најсрдачнијег одзива у мом срцу, а убеђен сам да ће наићи на исто тако топао одзив у срцима свих становника у Сједињеним Државама. Познате су нам дубине страдања кроз које је Србија прошла, и не само наше симпатије, већ дубоко наше пријатељство и жива жеља да му помогнемо прати ваш храбри народ кроз све фазе трагичног тока садашњег рата. Убеђен сам да сатисфакција Србији долази као прва тачка у сваком програму правде свих мисаоних родољуба у Савезним Државама. Изволите примити моје топле личне поздраве", навео је Вудро Вилсон.

Важно је напоменути да је амерички председник и нешто раније писао о Србима, што се види у тексту објављеном у Њујорк тајмсу 18. јуна 1918. године под називом "Славимо Косово као Дан части".

У поднаслову текста је написано: "Председник Вилсон одаје признање Словенима у борби за слободу". Он се обратио националном секретару америчког Црвеног крста са жељом да пренесе његове поздраве Србима који ће обележити Видовдан.

"Борба српског народа за слободу и права и аспирације свих великих словенских народа за признање њиховог националног идентитета и њиховог права да сами одреде лојалност и политичке акције, данас заслужују пажњу света више него икада", написао је, између осталог, председник Вилсон. 

Улога Михајла Пупина

Верује се да је на позитиван став америчког председника према Србима утицало и познанство са великим научником Михајлом Пупином који је био његов лични пријатељ. Пупин је тада био научник светског гласа који је живео и радио у САД.

Током рата, Пупин је био члан Државног савета за истраживања и Државног саветодавног одбора за ваздухопловство. За свој рад касније је добио и захвалницу америчког председника Ворена Хрдинга коју је објавио у својој аутобиографији.

Краљевина Србија је 1912. године именовала Пупина за почасног конзула у САД и на тој дужности је био све до 1920. године. Активно се ангажовао на придобијању америчког јавног мњења за Србију.

Радио је и на прикупљању помоћи сваке врсте. Само новчана помоћ Србији и Црној Гори за време Првог светског рата путем Црвеног крста од стране исељеништва у САД, а у организацији Михаја Пупина, износила је 140 милиона долара.

По завршетку рата, славни научник је утицао и на коначне одлуке Париске мировне конференције када се одлучивало о границама, па је знатно допринео да Краљевини СХС припадне Банат, али и Блед који га је 1921. године прогласио почасним грађанином.

"Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустроугарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости", написао је Пупин у својој аутобиографији "Са пашњака до научењака".

Уместо с пушком, виђали су га с фото-апаратом. У Србију је стигао као аустроугарски командант Kачерског среза 1917. За две године боравка на планини Рудник, Витезслав Кнејфл је направио бројне фотографије, које је на интернет аукцији купио колекционар и мештанин Момчило Пауновић.

"Пошто ја често пратим све што је у вези са Рудником и околином, кад сам угледао ту фотографију – нисам могао да верујем. Одмах сам препознао панораму варошице, видим на фотографији аустроугарске војнике и српског, рекох 'шта је то?', лицитирао сам и купио ту фотографију", прича Момчило.

Фасциниран рудничким призорима, купио је још тридесетак фотографија. Тада се за причу о колекционару заинтересовала и чешка телевизија, која је извештавала из Србије пре четири године, за време поплава.

"Направили су ту репортажу од три и по минута која је била емитована на чешкој телевизији 27. јула у ударном термину, на дан почетка Првог светског рата. Видело ју је више од три милиона људи", истиче Момчило.

Видела је и Кнејфлова унука Дана.

"У први мах нисам могла да поверујем. Када је новинар рекао да је на фотографији непознати војник, ја сам само почела да вриштим: О не, не... то није непознат војник – то је мој деда. Била сам веома изненађена и одмах сам желела да ступим у контакт са репортером Рожанеком и чешком телевизијом", присећа се Дана.

То је и учинила. Убрзо су организовали посету Руднику. Тамо је стигла са сестром али и страхом како ће их дочекати. Испоставило се да њиховог деду најмање памте као окупатора.

"Ја нисам знала да је он био фотограф, никада нам није показао фотографије које је направио у Србији. Можда смо биле превише мале да би са нама разговарао о томе, а можда нисмо биле најбоље саговорнице. Желела сам да сазнам зашто нам чак ни отац није поменуо ништа о томе, тако да је то било баш велико изненађење", рекла је Дана.

Момчило је организовао изложбу свих фотографија. Друштво им је правила још једна, коју су унуке донеле.

"То је фотографија њиховог дедe са ловачком пушком изнад столетне букве која је четрдесетих или педесетих година одесечена", објашњава Момчило.

То је једна од ретких фотографија где Кнејфла видимо са пушком. Углавном је с друге стране објектива.

Пред смрт Кнејфл говорио искључиво српски

Иако је био окупациони командант, Витезслав Кнејфл је фотографисао разне знаменитости, попут каквог туристе, па тако није изоставио ниједно спомен-обележје, што сведочи и фотографија која је настала пре скоро једног века. На њој је његов старији син Виктор.

Другог сина је добио после рата и дао му име Мирко. Три године пред смрт, Кнејфл је доживео мождани удар. Од тада је говорио искључиво српски.

"Тачно је, чак су и моја бака и стриц, који су га посећивали у Србији, понекад користили неке српске речи. Сећам се да су нам, када смо одлазили на спавање, увек говорили нешто попут good night на српском – добру ноћ, је л' тако?", рекла је Дана.

Добродошлицу Кнејфлу као фотографу желели су многи. На вашарима, свадбама у српским домаћинствима. Заузврат, он их је фотографисао. Једини је војник који је тада фотографисао свештеника. И не само њега.

"Фотографисао је тзв. хајдук-жену рудничку – Кату Недељковић, која је пушила на муштиклу и која се коцкала са људима у кафани, пила са мушкарцима жестока пића и која је препредала и прерађивала свилену бубу, што је за данас куриозитет", истакао је Момчило.

Призоре које је објективом забележио поједини би описали као романтизовање рата, можда и као пропаганду. За мештане тог краја оне су, пре свега, важан историјски документ.

Чехословачке легије, волонтерске јединице састављене углавном од Чеха и малог процента Словака (око осам одсто), чинили су заробљеници из аустроугарске војске који су се углавном борили у Италији, Француској и Русији.

Чеси су делили војничку судбину и са Србима борећи се у српским јединицама и то у важним моментима на три места. Прво, на почетку рата 1914. и 1915. године у Србији, затим су се борили у саставу српских добровољачких формација у Добруџи 1916. и на крају су били присутни и на Солунском фронту.

Пре рата, у Србији је живео известан број Чеха, којих је највише било у Београду. Према попису становништва у Краљевини Србији из 1900. године, у земљи је живело 1.408 становника који говоре чешки језик. Последњи попис пре Првог светског рата из 1910. године не бележи колико је било Чеха у Србији, већ се наводи да су била 12.123 становника из Аустроугарске. Међу Чесима је било занатлија, индустријалаца, уметника...

Један од њих био је и Франтишек Криштоф, који је касније постао познат као "први чехословачки легионар (добровољац)". Прича о њему као и песме које је писао најбоље осликавају ситуацију Чеха који су одлучили да се боре у јединицама српске војске.

Рођен је 29. марта 1891. године у Тињишту на Орлици. У младости је почео да показује таленат за поезију, који развија током студија. Касније, поред класичне позије,  пише и песме против Аустроугарске.

Међутим, у септембру 1910. године регрутован је у аустроугарску војску у којој постаје и официр. Од децембра 1912. до септембра 1913. био је распоређен у артиљеријској јединици у Боки которској.

Током боравка на Балкану зближио се са јужнословенским народима и тада му је ојачала свест о словенској солидарности, написао је Петр Толар из Чехословачког легионарског удружења у пратећем тексту за изложбу о чешким добровољцима у Првом светском рату.

Након што је окончао војну службу, Франтишек Криштоф се сели у Београд, где је добио посао у банци. Одмах по објављивању рата, 28. јула 1914. године, добровољно се јавио у српску војску. Због тога је означен као први чехословачки легионар  иако стварање одвојених чехословачких легија у Србији никада није успело.

Инспирисан догађајима у времену објаве рата, Криштоф је написао песму "На српској страни". Према речима Петра Толара, у њој су изражена мишљења већине чешких добровољаца који су изабрали привремену улогу "издајника" и који су "повезали своју судбину са судбином српског народа".

Као датум настанка песме наведен је 27. јул 1914. године, дан пре него што је у Србију стигао телеграм у којем Аустроугарска објављује рат Србији.

Криштофово искуство током предратне службе у аустроугарској војсци много му је значило када се пријавио у српску армију и одредило је његов пут на почетку рата.

Опет је постао артиљерац. Због познавања Боке которске, постао је члан мисије генерала Божидара Јанковића, који је био делегат српске врховне команде код црногорске врховне команде.

Познато је да је Франтишек Криштоф учествовао у повлачењу српске војске преко Албаније, као и да се борио на Солунском фронту, али нема много детаља о томе. Све време је био заинтересован за чешке сународнике на осталим фронтовима.

Криштоф је у Солуну написао песму "Молитва легионара", у којој је изражена молба силама Антанте за независну чешку државу. Заједно са чешким сународницима, отпловио је у Француску, где се придружио новоформираној чехословачкој легији. Тамо је постао помоћник команданта. 

Након рата вратио се у Чешку и у марту 1919. године је учествовао у борбама са мађарским бољшевицима. Затим је направио паузу у војној служби да би се активирао 1936, када је постао бригадни генерал. Током нацистичке окупације придружио се покрету отпора, кратко време је био у затвору и учествовао је у ослобађању града Оломоуца.

Године 1949. отужен је за наводне илегалне активности и комунисти су га послали у радни логор у Мирову. Променио је неколико затвора док није пуштен у фебруару 1953. године. Током заробљеништва написао је збирку поезије. Умро је 1960. године, а рехабилитован 1990. 

Чеси међу Србима у Русији

Друго значајно место где су Чеси били уз Србе била је Русија, где су формиране добровољачке јединице састављене од заробљеника из аустроугарске војске. Прве српске добровољачке формације настале су у Одеси, уз подршку руског цара. Половином фебруара 1916. године, 12.000 српских добровољаца је било у Одеси.

Међу добровољцима је било и припадника других народа из Аустроугарске, па тако и Чеха, који су чинили значајан део официрског кадра. У Првој српској добровољачкој дивизији било је око 600 чешких добровољаца, од чега је било 128 официра.

Када је српска војска са Крфа послала официре у Русију, са командантом дивизије Стеваном Хаџићем дошли су и чешки официри који су се борили у саставу српске војске 1914. и 1915. године.

Први ратни задатак добровољаца биле су борбе код Добруџе у оквиру руског корпуса. Они су се добро борили против Бугара и показали јунаштво, али је то остало ненаграђено победом због недовољно доброг вођења руског корпуса и због лошег учинка румунских трупа.

У Добруџи је погинуло десет официра и око 50 војника чешке националности. Неки Чеси су се посебно истакли јунаштвом и вештином.

Након што су добровољци били принуђени да се повуку после борби код места Амзаче у октобру 1916. године, изгубљена су руска артиљеријска оруђа. Међутим, потпоручник Вацлав Копал је предводио храбри напад и успео је да их поврати. Он је касније постао потпуковник чехословачких легија.

Такође, у борбама код Амзаче је рањен и поручник Емануел Моравец, који је током Другог светског рата постао најпознатији чешки сарадник нациста.

Солунски фронт и одлазак у Француску

Касније када је у Русији формирана Друга српска добровољачка дивизија и Српски добровољачки корпус, јер су стизали нови добровољци, било је и присилног регрутовања припадника других народа из Аустроугарске. Тако су унутар корпуса почела национална превирања, а међу онима који су протестовали били су и Чеси.

Око 600 чешких добровољаца напустило је Српски добровољачки корпус и ушло је у састав чехословачких легија у Русији. Пуковник Хаџић је лично поздравио Чехе који су одлазили одајући им признање за њихове борбе у Добруџи. Ипак, у Српском добровољачком корпусу остало је 268 добровољаца чешке националности.

Крајем 1917. године почело је пребацивање добровољаца из Русије на Солунски фронт како би се спојили са српском војском.

На Солунском фронту било је око 1.000 Чеха у редовима српске војске. Међу њима су били они који су се борили у Србији на почетку рата и који су стигли на Крф заједно са српском војском, као и припадници Српског добровољачког корпуса који су стигли из Русије.

Почетком 1918. године, велика већина чешких добровољаца изразила је жељу да оде у Француску и уђе у редове тамошњих чехословачких легија.

Међу њима су били и Чеси из српске војске, а једна од главних особа задужених за регрутовање био је Франтишек Криштоф. Они су превезени у неколико тура француским бродовима. Од припадника тих јединица касније ће бити формирана војска новонастале Чехословачке државе.

Око 200 чешких добровољаца, ипак, је одлучило да остане у српској војсци, а након рата, неки од оних који су преживели, остали су да живе у Србији, односно Краљевини СХС.

Српско-чешко пријатељство настављено је и након Великог рата, а најбоље се огледало у деловању у оквиру регионалног војног савеза Мале Антанте, коју су чиниле Чехословачка, Румунија и Краљевина СХС.

Савез је склопљен 1922. године и представљао је први формални војни савез у Европи након Првог светског рата.

Циљ је био заједничка одбрана од евентуалних покушаја Мађарске, да покуша да поврати изгубљене територије, односно од покушаја обнове Аустроугарске. Француска је била покровитељ савеза.

Организација је ојачала и заживела тек деценију касније, када је донета одлука да Мала Антанта наступа као јединствена политичка заједница.

На челу Чехословачке био је тада Томаш Масарик (сународници су га звали "ослободилац" и "Отац Чехословачке), а занимљиво је да је он током Првог светског рата путовао по свету са пасошима Краљевине Србије. Он је 1915. године отишао из Прага јер му је претило хапшење и почео је да ради на стварању Чехословачке.

Први пасош му је издат у посланству Србије у Паризу 1915. године и предат у Женеви, а други је 1917. године добио у Лондону.

Врховни командант српске војске, регент Александар Карађорђевић, који је у Крагујевцу дочекао објаву рата из Беча, уздао се, с разлогом, и у другу врсту помоћи. Дан раније од руског цара Николаја добио је депешу којој је, као одговор на молбу да узме Србију у заштиту, стајало: "Можете бити уверени, Височанство, да Русија ни у ком случају неће престати да се интересује за судбину Србије."

Чим су почела ратна дејства, руски цар је наредио да се формира Мисија за специјалне намене за помоћ Србији, а руска лука на Дунаву, Рени, изабрана је за почетну тачку допремања помоћи, док су српске луке Радујевац и Прахово представљале места истовара.

Поред политичке и финансијске подршке, Русија је слала и наоружање. Још током Церске битке пристигло је 120.000 пушака. У другом конвоју било је више од 30.000 сандука са муницијом, око 300 сандука са гранатама, 214 навоја бодљикаве жице... Руска војска је послала и балоне за осматрање непријатељских положаја, два моторна чамца и оклопни парни брод "Тираспољ".

Прва руска војна мисија је била састављена од сто шест морнара са капетаном Јуријем Волковицким на челу. Та група је обучавала српске војнике, па је касније формиран "Одред заповедно речно минерство", што је и прва организована јединица речног минерства у Србији.

Србија и Русија су размењивале обавештајне податке, а значај дунавског пута посебно се огледао у томе што су њиме у Србију током 1914. и 1915. године пребацивани и добровољци.

Историчари оцењују да би, без помоћи из Русије, Србија тешко издржала ратне напоре 1914. године.

Руси су се ангажовали и након повлачења српске војске преко Албаније. Када су српски војници стигли на јадранску обалу, италијански бродови су оклевали да их прихвате, али се ситуација променила после интервенције цара Николаја Другог код савезника.

Зачеци Српског добровољачког покрета

Још прве ратне године у Русији се јављају захтеви за формирањем борбених јединица које би биле састављене углавном од заробљених Срба из Босне и Херцеговине и других крајева Аустроугарске. Први подаци о томе датирају од 29. новембра 1914. године, када је српски посланик у Петрограду Мирослав Спалајковић телеграмом тражио упутство од српског Министарства иностраних дела у Нишу истаквши да га заробљеници моле да издејствује да се упуте у Србију. 

У књизи Милана Мицића "Српско добровољачко питање у Великом рату" наводи се да је српском посланству у Петрограду стигло 19.700 писама од стране Срба из Аустроугарске који су заробљени у Русији. Истиче се да је код њих била видљива спремност да се боре против државе чији су поданици били.

То је довело руску и српску владу у недоумицу како да реагују на те захтеве. Наиме, руски цар Николај је 1907. године иницирао Хашку конференцију на којој су се земље обавезале на неупотребљавање ратних заробљеника против њихове земље. Због тога је прикупљање добровољаца у почетку било отежано.

И српска влада је имала одређене резерве које су се највише огледале у утицају тајне организације "Уједињење или смрт" на добровољачки покрет 1914. године. Међутим, после Нишке декларације, у којој се прокламује уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу и нестајање Аустроугарске као државе, стиже и прва реакција на захтеве заробљеника у Русији.

Крајем децембра 1914. "црнорукац" Херцеговац Душан Семиз одлази у Русију и тражи да се позитивно одговори на молбе заробљеника да ступе у српску војску. Добија позитиван одговор од руског Генералштаба и Министарства иностраних дела и враћа се у Србију где предаје писма заробљеника Николи Пашићу, председнику Владе, као доказ њихове спремности да се боре за ослобођење.

Међутим, иако је Пашић обећао да ће се "хитно решити добровољачко питање", до лета следеће године у Србију је стигло свега 50 добровољаца. Средином 1915. "црнорукци" поново преузимају иницијативу и, под утицајем Драгутина Димитријевића Аписа, команда Ужичке војске 19. јула 1915. издаје наредбу Душану Семизу и Мустафи Голубићу да оду у Русију и раде на прикупљању добровољаца.

Истовремено у Русију стижу и представници српске владе Мирко Комненовић (из Херцег Новог), као и Сиба Миличић (Хрват из Далмације) и Блажо Рукавина (Хрват из Лике), који су послати на захтев Југословенског одбора. Они су обилазили заробљеничке логоре, а паралелно је добровољце сакупљало и српско посланство у Петрограду, што је понекад доводило до међусобне суревњивости, наводи Мицић.

Ипак, до напада Бугарске на Србију 14. октобра 1915. године, већ поменутим дунавским путем пребачено је око 3.500 добровољаца.

Улазак Бугарске у рат зауставио је прилив добровољаца Дунавом. Група од 249 војника и седам официра враћена је из дунавске луке Рени у Јекатаринослав, а потом у Одесу. Управо та група је и представљала зачетак српских добровољачких формација у Русији, којима ће се касније придружити и неколико хиљада бивших заробљеника из Јелца, Борисављевска, Козлова, Борборуа, Кошира и Ташкента.

Подршка руског цара

Већ поменуто оклевање Италијана да превезу српске војнике на јадранској обали имало је утицај и на прикупљање добровољаца за српску војску. Српски посланик у Петрограду Спалајковић и конзул у Одеси Цемовић су цару Николају Другом предали Пашићеву депешу и ноту о питању добровољаца заједно са депешом о држању Италије. Цар је позитивно одговорио на оба документа.

Русија је преузела обавезу да финансира издржавање српске добровољачке јединице и да се сви који то желе упуте у Одесу. У те сврхе додељено је 80 милиона златних рубаља из дворске касе. Привремена команда предата је српском мајору Ж. Пејовићу, а одред је био под командом начелника Одеског војног округа генерала Ебелова.

То што је руска влада преузела финансирање добровољца у војном и политичком смислу је утицало на деловање српских добровољачких јединица у периоду од 1914. до 1918. године. Милин Мицић истиче да је "историја српског добровољачког покрета сегмент свеукупних историјских процеса који су узбуркали Русију тих година".

Након подршке руског цара, од јануара до марта 1916. године долази до значајнијег прилива добровољаца у Одесу. То је резултирало стварањем Првог пука Српског добровољачког одреда 2. фебруара исте године. У марту су формирани Други и Трећи пешадијски пук, а оснивање Четвртог пука је почело 23. априла.

Српски војни изасланик у Русији Бранислав Лонткијевић половином фебруара 1916. године извештава владу на Крфу да у то време има 12.000 српских добровољаца у Одеси или на путу за Одесу. Претпостављало се да коначан број добровољаца може бити око 20.000.

Након што је Русија одлучила да команду над добровољцима преузму српски официри, српска Врховна команда 24. фебруара 1916. године за команданта Прве српске добровољачке дивизије поставља Стефана Хаџића, а три дана касније на Крфу почиње да ради штаб дивизије.

Од Министарства војног Хаџић добија упутства "да је потребно да се од разних добровољачких елемената, бивших аустроугарских војника добију чврсте, солидне, дисциплиноване и српским идејама задојене и одушевљене јединице". Из упутства је видљива извесна доза неповерења у јединице чији састав чине заробљеници из Аустроугарске.

Хаџић је известио престолонаследника Александра да су се 28. априла 1916. године у Одеси налазила 9.733 добровољца и да су се очекивала још 3.482. Били су наоружани аустријским пушкама (менлихеркама).

"Међу војницима је највише Босанаца, затим Банаћана са Бачванцима и Барањцима, и на трећем месту су Сремци и Славонци са Личанима. Са малим изузетком сви су војници Срби православни", писало је у извештају.

У добровољце су ишли и официри, аустроугарски држављани који нису били српске националности Хрвати, Словенци, вероватно и босански муслимани. Међу њима је било и Чеха, Словака и Пољака.

Мицић наводи да су се војници-добровољци пријављивали вођени углавном српском националном идејом, а официри који нису били Срби укључивали су се у војску вођени идејом југословенског уједињења. Тако долази до првих превирања због политичких питања када је у мају 1916. године седам официра Хрвата напустило дивизију.

Корпус се ипак све више попуњава добровољцима, а значај му дају и две високе посете у Одеси. Прво је 16. и 17. маја 1916. године стигао председник српске владе Никола Пашић. Након тога, 22. маја смотру дивизије извршио је и руски цар Николај Други.

"Срби се никада живи не предају"

Кренуле су и прве припреме за одлазак на фронт. Када је Румунија ушла у рат на страни сила Антанте (август 1916), њене снаге требало је да држе фронт ка Ердељу, а помоћни фронт налазио се на Добруџи и Дунаву. Русија је у Добруџи ратовала са једним корпусом, а Прва српска добровољачка дивизија по наређењу руске Врховне команде, и уз сагласност српске владе, укључена је у тај корпус на чијем челу је био генерал Зајанчковски.

Командант Стеван Хаџић 5. августа издаје наредбу у којој истиче "извршење светог задатка, ослобађања и уједињења свих Словена од Белог и Јадранског па до Балтичког мора" као и да "официри и војници Прве српске добровољачке дивизије на обали Дунава даду доказа братској Русији да су дорасли својим грудима заштитити ову свету земљу", наведено је у Мицићевој књизи.

Дан пре транспорта за Добруџу, 28. августа дивизија је имала 15.983 војника, а 6. септембра 16.568 људи (из Срема, Баната, Бачке и Барање 6.225, из БиХ 6.177, из Хратске, Славоније, Далмације, Истре и Словеније 3.269, из Чешке, Словачке и Галиције 542 и из Србије 355).

Седмог септембра српски добровољци сударили су са бугарским јединицама. Код села Кора Насрадина и Кора Синана разбијен је 36. бугарски пук, а 35. врачански пук имао је озбиљне губитке. Српска добровољачка дивизија је изгубила 1.343 војника. Ипак, успех српских добровољаца није искоришћен јер су Бугари заузели румунску тврђаву Туртукај и заробили 28.000 румунских војника. Због тога је 47. корпус повучен и образовала се нова линија фронта.

Тада су српски добровољци стекли добру репутацију код Руса и Румуна. У безизлазним ситуацијама поједини су вршили самоубиства јер су се плашили да би могли да падну у заробљеништво и да ће непријатељ вршити одмазду над њиховим породицама. Код Румуна је настао мит "да се Срби никада живи не предају".

За 34 дана борби на Добруџи, Прва српска добровољачка дивизија изгубила је 53 одсто војника (9.343 је избачено из строја). Они су из строја избацили 14.800 бугарских војника, запленили четири батерије, осам митраљеза и 1.540 пушака. Одликовани су са 2.408 високих одликовања.

Међутим, јунаштво дивизије током крвавих окршаја остало је ненаграђено победом због лошег вођења руског корпуса и због катастрофално лошег учинка румунских трупа. Ово последње нарочито је погодило војнике јер су имали осећај да су ратовали за Румунију, која је желела након рата да придобије Банат.

Превирања и дисидентски покрет

Криза у добровољачком покрету се продубљује током пролећа 1917. године, када се појавио "дисидентски покрет". Након што је кренуло формирање Друге српске добровољачке дивизије, било је и насилног мобилисања заробљеника пошто су чланови Југословенског одбора инсистирали да међу њима буде што више Хрвата и Словенаца.

Од половине октобра 1916. године, у Одесу је било упућено око 20.000 мобилисаних ратних заробљеника, од којих многи нису желели да постану део добровољачких јединица. На тај начин учињена је велика грешка која је утицала на стање у корпусу. Неке групе су побегле, а неки су враћени међу руске заробљенике.

Групу од 313 Хрвата који су побегли пресрели су и вратили козаци. Једном приликом током ручка, део Хрвата се побунио узвицима: "Живила Аустрија! Доле Србија! Доле Краљ Петар!"

Међу онима који су одбили да ступе у Српски добровољачки корпус био је и руски заробљеник Јосип Броз, доцније познат и по надимку Тито.

"Тада су у Корпусу настала велика политичка превирања. Једни, међу којима је било углавном руководство тог корпуса и који су радили по инструкцији српске владе, тај корпус су третирали као оруђе великосрпске политике, без обзира на то што је међу добровољцима било гро људства са територија које су до тада биле под Аустроугарском царевином: из Босне, Херцеговине, Лике, Далмације и других крајева Хрватске, из Словеније (...)

Спора је било и око заклетве. Одбијали смо да је положимо српском краљу. Осим тога, у унутрашњем животу јединица тог корпуса такође је владао дрил, што су уносили нарочито поједини српски официри који су дошли са Солунског фронта", забележено је Брозово сећање у књизи "Југословени у Октобарској револуцији".

Осим националних питања, узроци дисидентства су били и снажна аустроугарска пропаганда и претње упућене добровољцима и њиховим породицама.

У покушају да се реше проблеми, формирана је Васпитна команда са задатком да утиче на схватања војника. Промењено је и име у Добровољачки корупс Срба, Хрвата и Словенаца 31. марта 1917. године.

Тек када су сви незадовољни заробљеници отпуштени и враћени у логоре, Корпус је повратио дух јединства и имао је јасну жељу да учествује у борбама на Солунском фронту. Међутим, од 45.000 људи, колико је Корпус бројао на врхунцу, након превирања спао је на око 18.000, а његов састав постао је доминантно српски.

Корпус у време револуције у Русији

Након исцрпљујућих борби у Добруџи, уследили су изазови за добровољце и на унутрашњем плану. У руској војсци је нарушена дисциплина и унутар ње су основани војнички совјети. Многим војницима, измореним од ратовања, биле су привлачне и идеје бошљевика.

То што је Корпус формиран уз подршку цара допринело је да га посматрају као потенцијалну базу противника револуције. Бољшевички агитатори су међу добровољцима ширили идеје "нове руске демократије" и практично радили на растурању Корпуса.

Пуштане су и гласине да је српска војска пуцала на демонстранте у Петрограду.

Командант Корпуса Михаило Живковић је 31. марта 1917. оценио да у корпус долазе идеје које су "често противуречне и за прилике у којима се корпус налази потпуно неумесне и штетне и стварају заблуду и пометњу".

Наступили су први случајеви бекства појединаца, мањих група па и читавих јединица. Поједини војници и официри који су били вође иступања из Добровољачког корпуса касније су постали команданти у Црвеној армији. Међу њима су Боривоје Антоновић, Димитрије Георгијевић, Алекса Дундић, Никола Ковачевић, Максим Чанак, Емил Чоп, Јован Шипош...

Декрет о миру, усвојен на Другом конгресу радничких и сељачких депутата, 8. новембра (26. октобра по старом календару) 1917. године и проглашавање моменталног повлачењa Русије из Првог светског рата био је нови ударац за српско-руске односе, наравно и судбину Добровољачког корпуса.

Српски званичници су у почетку били опрезни, што се може видети из препорука које је Никола Пашић слао српким дипломатама.

У неким писмима је препоручио да се "подеси држање, говор и општења с руским политичарима у новонасталој ситуацији у циљу да се продре у оно што се иза кулиса спрема". С друге стране је абдикацију Николаја Другог оценио као "узвишени пример патриотизма који је цар показао целом свету", али је и опрезно пожелео Русији да, "организована на демократским основима, надмаши својом славом, својом моћи и својим цивилизаторским радом сва своја стара славна времена".

Међутим, временом је српска влада све више наклоности показивала према противницима револуције.

У децембру 1917. године, Пашић је у званичној изјави за Српске новине рекао: "Анархија која влада у Русији дозволила је непријатељу да постигне такве успехе каквима се није надао. Не може се говорити о руској револуцији, већ о руској анархији у правом смислу речи. Оно што се догађа у оној огромној држави последица је пространости територије и замршеног комплекса њених проблема. Али ја се сигурно надам да ће Русија наћи свој пут којим ће доћи до свога преуређења."

Пребацивање на Солунски фронт

Још током лета 1917. године, српска влада и војска желеле су да се добровољци пребаце на Солунски фронт. Међутим, руска команда је хтела да их употреби на Добруџанском фронту, чему се велика већина војника и официра противила.

Уследили су преговори српских и руских власти након којих је постигнут компромис и почело је пребацивање које је извршено у три велике групе. Прва је стигла 7. децембра 1917. преко Архангелска, а друга током јануара 1918. истим путем. Трећа група је стигла током марта и маја 1918, а њихово путовање је била права авантура јер су због револуционарних борби у Русији ишли преко Сибира до Далеког истока, одакле су преко Сингапура и Суецког канала стигли у Солун.

Из Русије је на Солунски фронт стигло укупно око 12.500 добровољаца и они су са добровољцима из САД и Вардарском бригадом формирали Југословенску добровољачку дивизију.

Према писању лондонског Тајмса из октобра 1918. године, ојачани јаким контингентом добровољаца, Срби су потпуно изменили ситуацију на Балкану.

Нису ипак сви добровољци успели да се евакуишу на Солунски фронт. Припадници допунског батаљона Српског добровољачког корпуса задржани су у Архангелску и они су укључени у интервенционистичке снаге Антанте. Над батаљоном су команду имале савезничке снаге, а сукоби између интервенциониста и бољшевика почели су у јуну 1918. Допунски батаљон је учествовао у разоружавању бољшевичких трупа.

Добровољци су учествовали и у борбама око Мурманска маја 1919. године. Тек након шест месеци мањих окршаја, допунском батаљону је дозвољено да новембра 1919. године отплови за Француску, а одатле за Дубровник. Тако су српски добровољци своје војевање завршили пуних годину дана након завршетка Првог светског рата.

Историчар Михаил Вашченко, експерт Руске речи, каже да званично ни Србија ни Краљевина СХС нису упутиле своје војне јединице на територију Русије. И он истиче да је српска влада била против тога.

У Меморандуму о учешћу Срба у интервенцији у Русији, који је по налогу Живојина Мишића написао командир добровољачких снага, пише: "Нама је било жао што смо се уплели у борбу против Руса, јер су и у Црвеној гарди служили Руси."

Руси на Солунском фронту

Револуционарна превирања у Русији, осим на српске добровољце, утицала су и на руске војнике који су се затекли на Солунском фронту, који је у Русији познат као "македонски фронт". 

Руси су на Балкан дошли током 1916. године на молбу Француза, а портал Восток наводи да су они дошли као морална помоћ српској војсци и Србији. Након што је цар Николај Други дао зелено светло, дошло је око 18.000 руских војника подељених у две бригаде. Друга руска посебна пешадијска бригада била је под командом генерал-мајора Дитерихса, а Четврта руска посебна бригада под командом генерал-мајора Леонтјева.

Прву прилику да се покажу руски војници су имали 10. септембра 1916. када су се борили заједно са Французима. Дитерихсова јединица је била у првим редовима, а операција је била успешна.

Руски војници борили су се у близини Прве и Треће српске армије у време Горничевске и Битољске битке (септембар 1916). У тим борбама, српски и руски војници имали су пуно поверење једни у друге и с одушевљењем су се заједно борили.

Након ослобођења Битоља, у који су Руси ушли заједно са српском коњицом (као и њихови сународници добровољци, 1912. године) савезнички команданти су се отимали око тога у чији ће контингeнт ући, али је руска команда одлучила да буду у саставу Прве армије, коју је водио војвода Живојин Мишић, пише Бранко Богдановић у књизи "Браћа по оружју",

Током Октобарске револуције, руски војници губе контакт са Врховном командом и њихов статус постаје недефинисан. Када су Совјети донели Декрет о миру, војници су хтели да се врате у Русију, али је француска команда сматрала да тај декрет не важи за руске трупе у иностранству.

Крајем фебруара поделили су руске трупе на три категорије. У првој категорији су били они који су пристали да се боре заједно са Французима. Један део њих је сахрањен на Зејтинлику, где и данас постоји руска парцела.

У другој групи су били они који су одбили да се боре, али су пристали да раде за савезнике друге послове. Они су касније упућени у Африку, а тек понеки су успели да се врате у Русију после 1920. године.

У трећој категорији су били они који нису желели да ратују ни да сарађују, већ су инсистирали да се одмах врате у отаџбину. Њих су Французи заробили и формирали су радни батаљон. Многи су у радним логорима умрли од глади и болести.

Највећи део војника се вратио у Русију 1920. године, а повратак је коначно завршен тек 1923. Већина бораца је по повратку учествовала у грађанском рату, око две трећине су биле на страни Црвене армије, а у редовима белогардејаца је била трећина повратника.

Део војника је остао у емиграцији, а на Солунском фронту је живот изгубило више од 4.000 Руса.

Декларацијом су јужнословенски народи у Аустроугарској затражили уједињење са Краљевином Србијом у заједничку државу под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, с династијом Карађорђевића на челу.

Одредбе из Крфске декларације прихватио је и Црногорски одбор за народно уједињење.

Након бурне расправе о федералистичком и централистичком моделу земље, на крфској конференцији је закључено да ће о уређењу будуће државе одлучити Уставотворна скупштина након уједињења.

Срби, Хрвати и Словенци сматрани су у Декларацији једним, троименим народом, а признавала се равноправност њихових имена, симбола, писама и вера. 

Тај документ није био обавезујући правни акт, али је имао политички и морални значај.

Народна скупштина је претходно, у јеку Колубарске битке 7. децембра 1914, усвојила Нишку декларацију. Тим документом је Србија као свој ратни циљ поставила "ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца".

Српска војска је с француским савезницима пробила Солунски фронт у септембру 1918. године, а 1. децембра је проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Текст Крфске декларације

На конференцији чланова прошлог коалиционог и садашњег кабинета Краљевине Србије и представника Југословенског одбора са седиштем у Лондону, који су до сада паралелно, а у присуству и уз сарадњу Председника Народне Скупштине, измењане су мисли о свима питањима, која су скопчана са будућим заједничким државним животом Срба, Хрвата и Словенаца.

Срећни смо, што и овом приликом можемо констатовати, да је међу члановима конференције и овога пута владала једнодушност у свима питањима будућег заједничког државног живота.

Пре свега, представници Срба, Хрвата и Словенаца понова и најодсудније наглашавају, да је овај наш троимени народ један и исти, по крви, по језику, по заједничким животним интересима свога националног опстанка и свестраног развитка свога моралног и материјалног живота.

Идеја о његовом националном јединству никада се није гасила, ма да је сва моћ умна и физичка националног му непријатеља била управљена противу његовог јединства, његове слободе и националног опстанка. Био је подвојен у више држава, а у самој Аустро-Угарској издељен, не на три племенска имена, него на једанаест покрајинских управа и тринаест законодавстава. Осећај његовог националног јединства и дух за слободом и независношћу одржали су га у непрекидним вековним борбама на истоку са Турцима, а на западу са Немцима и Мађарима.

Бројно слабији и од источног и од западног непријатеља, он није могао сам обезбедити своје народно и државно јединство, своју слободу и своју независност, јер и на истоку и на западу његовом владао је противу њега сурови принцип: сила над правдом.

Али је наш народ дочекао час, кад није више усмаљен у својој борби. Борба коју је немачки милитаризам наметнуо Русији, Француској и Енглеској за одбрану њихове части и слободе и слободе и независности малих држава, претворила се у борбу за слободу света, за победу права над силом. Сви народи, који љубе слободу и независност, удружили су се да се заједнички бране, да по цену свих жртава спасу цивилизацију и слободу, да створе нов међународни поредак, заснован на правди и слободи свакога народа да се сам опредељује и сам оснива свој државни и независни живот, те да се на тај начин заснује нов, миран и трајан период развитка и напретка човечанства, и обезбеди свет за вечита времена од овакве катастрофе, што је проузроковала освајачка жеђ немачког империјализма.

Племенитој Француској, која је прокламовала принцип слободе народа, и слободоумној Енглеској придружише се велика америчка Република и нова слободна и демократска Русија, да у својим манифестима објаве победу слободе и демократије, као главни циљ рата, а начело слободног самоопредељења народа, као основни принцип новога међународног поретка.

Наш троимени народ, који је највише страдао од грубе силе и неправде, који је за своје право слободног самоопредељења поднео највеће жртве, прихватио је са одушевљењем тај узвишени принцип као главни циљ ове страшне борбе, у којој је гурнуло цео свет непоштовање права самоопредељења народа.

И ауторизовани представници Срба, Хрвата и Словенаца, констатујући да је једини и неодступни захтев нашега народа, захтев који он поставља на основу начела слободног самоопредељења народа да буде потпуно ослобођен сваког туђинског ропства и уједињен у једној слободној националној и независној држави, сложили су се, да та њихова заједничка држава буде заснована на овим модерним и демократским принципима:

1) Држава Срба, Хрвата и Словенаца, познатијих и под именом јужних Словена или Југословена, биће слободна, независна Краљевина с јединственом територијом и јединственим држављанством. Она ће бити уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Крађорђевића, која је дала доказа да се с идејама и осећајима не двоји од народа и народну слободу и вољу ставља на врх свега.

2) Држава ова зваће се: КРАЉЕВИНА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА. А владалац: КРАЉ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА.

3) Она ће имати један државни грб, једну државну заставу и једну круну. Ови државни емблеми биће састављени из наших садашњих, посебних емблема. Државна целина облежаваће се државним грбом и државном заставом. Државна застава, као симбол јединства, истицаће се на свима надлештвима Краљевине.

4) Посебне заставе, српска, хрватска и словеначка равноправне су и могу се истицати и слободно употребљавати у свима приликама. И грбови посебни могу се исто тако употребљавати слободно у свима приликама.

5) Сва три народна имена: Срби, Хрвати и Словенци, потпуно су равноправна на целој територији Краљевине, и свако их може слободно употребљавати у свима приликама јавног живота и код свих власти.

6) Обе азбуке, ћирилица и латиница, такође су потпуно равноправне и свако их слободно може употребљавати на целој територији Краљевине. Све државне и самоуправне власти дужне су и у праву употребљавати и једну и другу азбуку, саображавајући се у томе жељи грађана.

7) Све признате вероисповести вршиће се слободно и јавно. Православна, Римокатоличка и Мухамеданска вероисповест, које су по броју следбеника најјаче у нашем народу, биће једнаке и равноправне према држави. На основу ових принципа законодавац ће се старати, да се чува и одржава Конфесионални мир, који одговара духу и прошлости целокупног нашег народа. 

8) Календар треба што скорије изједначити.

9) Територија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца обухвата сву ону територију, на којој живи наш троимени народ у компактној и непрекидној маси, и она се без повреде животних интереса целине не би смела крњити. Наш народ не тражи ништа туђе: он тражи само своје и жели, да се сав, као једна целина, ослободи и уједини. И за то он, свесно и одлучно, искључује свако делимично решење свога народног ослобођења и уједињења. Наш народ поставља као једну нераздвојну целину проблем свога ослобођења од Аустро-Уграрске и његовог уједињења са Србијом и Црном Гором у једну државу. По начелу слободног народног самоопредељења ни један део ове целине не може се правично одвојити и присајединити другој којој држави без пристанка самога народа.

10) Јадранско Море, у интересу слободе и равноправности свих народа, биће слободно и отворено свима и свакоме.

11) Сви грађани (држављани) на целој територији једнаки су и равноправни према држави и пред законом.

12) Изборно право за избор народних посланика за Народно Представништво, као и изборно право за општине и друге управне јединице, једнако је и опште, и вршиће се непосредним и тајним гласањем по општинама.

13) Устав, који ће после закључења мира донети Уставотворна Скупштина, изабрана на основу општег и једнаког, непосредног и тајног права гласа, биће основа целом државном животу, извор и утока свих власти и права и по њему ће се уређивати целокупни државни живот.

Устав ће дати народу и могућност да развија своје посебне енергије у самоуправним јединицама, обележеним природним, социјалним и економским приликама. Устав се има примити, у целини, у Уставотворној Скупштини бројно квилификованом већином.

И Устав и други закони, које буде донела Уставотворна Скупштина, ступају у живот када их Краљ санкционише.

Тако уједињени народ Срба, Хрвата и Словенаца састављао би државу, која би бројала око 12 милиона држављана. Она би била гарантнија народне независности и свестраног народног културног напретка, јак бедем против германског надирања, неразлучни савезник свих оних културних народа и држава, које су истакле принцип права и слободе народа и принцип међународне правде, и достојан члан нове међународне заједнице.

Дано у Крфу 7/20. јула 1917. године.

Председник Југословенског Одбора, др. Анте Трумбић с. р. адвокат, посланик и вођа Хрватске Народне Странке на Далматинском Сабору, пређашњи председник општине-града Сплита, пређашњи посланик за варош Задар у аустријском парламенту.

Председник Министарског Савета, Министар Иностраних Дела Краљевине Србије Ник. П. Пашић с. р.

Србија је била окупирана и подељена. Аустроугарска војна власт образовала је Војно-генерални гувернеман у Србији, са седиштем у Београду. Бугари су оформили две војно-инспекцијске области: Мораву, са седиштем у Нишу, и Македонију, са седиштем у Скопљу.

Окупирани становници Србије, они обични, мали људи који су на својој кожи осећали последице губитка независности и слободе, ипак су се надали бољој будућности. Наду у ратни преокрет нису могли угушити ни бруталност, строгост ни перфидност Бугара, Аустријанаца и Мађара.

Зато су корени гериле и устанка и били у свесном отпору народа како политичком угњетавању и нападу на политичку свест и национално осећање, тако и освајачевој економској експлоатацији.

Ускоро је окупатор сасвим добро осетио да су Срби упорни и истрајни у напорима за ослобађање своје државе. Испољавало се то, између осталог, у упорном скривању и чувању оружја за неке боље дане, када ће се зачути топови са југа.

Резервни потпоручник српске војске Коста Војиновић није се могао повући са главнином српске војске, пошто је био рањен. Он је остао код свога оца у Косовској Митровици. Прерушен у војног лиферанта који ради за аустроугарске трупе, Војиновић је обилазио копаонички и топлички крај, упознавао људе и говорио војним обвезницима да чувају оружје и да се спремају за коначан обрачун са окупатором.

Његов рад није остао непримећен. Када је запретила опасност да буде ухапшен, Коста Војиновић се одметнуо. Било је то крајем јула 1916. године. Убрзо је у Лепосавићу формирао чету, језгро будућег Ибарско-копаоничког одреда. Био је то најелитнији одред у герилским борбама и у Топличком устанку.

И у српској Врховној команди у Солуну, размишљали су о планираној офанзиви армија Антанте на јесен. Донета је одлука да се на окупирану територију убаци један официр.

Част да буде одабран за извршење те акције припала је Кости Миловановићу Пећанцу, резервном пешадијском поручнику и ранијем четничком војводи. Пећанац је од пуковника Данила Калафатовића, шефа Оперативног одељења Врховне команде, добио задатак да на подручју Топлице пронађе војно способне мушкарце и организује их у чете, тако да једна за другу не знају, и сачека са акцијом док српска војска не пробије фронт и приближи се Скопљу. Пећанац је у Топлицу пребачен француским авионом (види антрфиле).

Коста Пећанац и Коста Војиновић су се срели и упознали у селу Горње Спанце у предвечерје 8. новембра 1916. године. Два крила покрета отпора – спонтано, које је створио Коста Војиновић, и организовано, које је било плод активности Косте Пећанца – обједињена су. Коста Пећанац је прихваћен за предводника организације.

Топлички устанак је био једини устанак на територијама окупираним од трупа Централних сила и једини устанак на европском континенту. Започео је двадесетих дана фебруара 1917. и трајао око месец дана, а претходила му је и следовала герила. Обухватио је територију Топличког округа - Косанички, Прокупачки, Јабланички и Добрички срез и источне и средње пределе Копаоника. Избијању устанка допринело је више чинилаца, а највише стање у окупираним областима.

Врхунац народног незадовољства и огорчења и непосредан повод за устанак представљала је најављена регрутација Срба од 18 до 45 година за бугарску војску, почетком фебруара 1917. године. Тада су започела масовна бежања Срба у шуме и планине.

Устанак је имао организацију која га је припремала, али стицајем околности, устанак није отпочео на знак организације. Организовани покрет отпора се ''придружио'' устанку, који се развијао полагано из бунтовног расположења становништва. Понашање окупационих управа, њихов терор и бруталност, иритирали су окупиране. Побуну су, осим тога, подстицали организатори отпора, четовања и сукоби одметнутих са окупационим потерама.

Око 20. фебруара дошло је до првих оружаних сукоба управо између избеглих српских војних обвезника и бугарских потера. Јабланички одред је код Бојника у рано јутро 24. фебруара налетео на бугарску чету која је кренула у потеру и уништио је.

Два дана касније, у селу Мачковцу код Куршумлије започела је битка која је прерасла у устанак. Куршумлија је ослобођена 28. фебруара, Лебане 1. марта, Прокупље 3. а Блаце 5. марта.

Устанак је захватио подручје на десној обали Западне Мораве. Ослобођени су Власотинце и Црна Трава, а борбе су се водиле и на југу – у врањском подручју, и на истоку – у Заплању. Из Топлице и Јабланице сукоби су се ''прелили'' и преко Малог Јастрепца у долину Западне Мораве и обухватили сокобањски и сврљишки крај.

Борбени потенцијал устанка су чинили становници села. Устаничка војска је имала две врсте јединица: герилске као ударне и сеоске као помоћне. Предводништво и права снага гериле и устанка биле су четничке војводе. То су биле највише старешине и личности од ауторитета, команданти оних јединица које су чиниле основу организације отпора. Они су сви потицали из градских средина, са изузетком Косте Пећанца.

Од позног лета 1916. постојала је изузетна герилска јединица – Ибарско-копаонички одред Косте Војиновића Косовца. Од фебруара 1917. Милинко Влаховић је командовао Јабланичким одредом. У ратним операцијама се показало да су то биле елитне снаге устанка.

Од јесени 1916. године је око војводе Косте Пећанца постојала већа или мања група бораца, названа Централни комитетски одред. То је била својеврсна дружина око које су се, када је командант кретао у борбу, окупљали четници и наоружани сељаци (битка на Мрамору на Морави 3. марта, поход на Ристовац и Босиљград у мају 1917, борбе у октобру 1918).

Тимочки и Пиротски комитетски одред Тошка Влаховића и Јована Радовића су такође били ударна снага устанка и носиоци повремених, али значајних четовања у крајевима источно од Мораве. Било је и јаких чета са познатим четовођама, који су сви, или скоро сви, били са села – Вучко Пантић, Машан Стојовић, Милош Милошевић, Богољуб Милетић, Новица Вељовић.

Упркос првим успесима, устанак се није дуго одржао. Развучени на дугачком фронту, устанички одреди нису могли да пруже јачи отпор, а до одлучне битке није ни дошло због наредбе Косте Пећанца о повлачењу.

Упоредо са пропадањем фронта на Морави и пред Прокупљем, распали су се, уз мањи или већи отпор, и остали устанички фронтови. Трупе Централних сила су без борбе 14. марта ушле у Прокупље, ''престоницу'' слободне територије.

Окупатор је над побуњеним становништвом извршио сурову одмазду. У казненој експедицији настрадало је око 20.000 људи, запаљено 50.000 стамбених и економских објеката и нанета је огромна материјална штета.

Иако су здружене бугарске, аустроугарске и немачке снаге после месец дана поново завладале устаничком територијом, нису успеле да униште чете. Герила је опстала, поготову њено борбено крило, под вођством војводе Војиновића и браће Влаховића и Јована Радовића. Пећанац је одлучио да се повуче и чека тренутак за акцију.

Герила је доживела тежак пораз и погибијом Косте Војиновића 23. децембра 1917. године, али није била уништена. И тада је преживео део њеног вођства, који је следећих годину дана провео без борбених активности, да би, по пробоју Солунског фронта, у септембру 1918. године преживели устаници поново кренули у борбу и у знатној мери помогли наступу српске војске ка северу државе.

У Топличком устанку је историјску улогу одиграло много људи. То је историја ''обичних'' људи, од којих је огромна већина била неписмена и необразована. Није деловала никаква организација са стране и српски оружани отпор разумљив је једино као израз 11 деценија непрестаног труда једног народа с друштвом слободних сељака, без традиционално водећих слојева, да створи и очува модерну независну државу, за шта је одговорност падала на све слојеве друштва, тиме и на сваког појединца.

Жене су, као најбројнији део становништва у окупираној Србији, постале актери у том важном историјском догађају. Спремност жена на различите врсте потпоре покрету отпора и устанку потврђена је у извештајима окупационих власти да су у сукобу са српским националним устанком, у коме учествују сви који могу да носе оружје.

Покрет отпора и устанак су следили идеје борбе за слободу националне државе. Борило се за остварење идеала слободе и државне независности. Идеали који су поштовани као врхунски били су слобода, отаџбина и народ.

Устаници су за себе говорили да су четници, комите или усташи, борци за слободну Србију. Они су своју борбу сматрали делом оне борбе коју је српска војска наставила у туђини, на Солунском фронту.

Напомене:
- Аутор текста је редовни професор на Департману за историју Филозофског факултета у Нишу
- Фотографије су преузете из сталне поставке Народног музеја "Топлице" из Прокупља

Међутим, у првим данима Првог светског рата, Трубриџ се нашао у великој неприлици. Наиме, немачка модерна крстарица "Гебен" налазила се тада у Медитерану. Страховало се да тај моћни брод може да створи велике проблеме британској и француској морнарици. Први лорд Адмиралитета Винстон Черчил, издао је Трубриџу противречна наређења. Тражено је се спречи бекство "Гебена" из Медитерана, али у исто време, Трубриџ није смео да ступа у борбу уколико би проценио да располаже слабијим снагама од противника.

Капетан "Гебена" је одлучио да брод упути ка Константинопољу. Извршена је фиктивна продаја брода отоманској држави, чиме је битно поремећена равнотежа снага у Црном мору. Тај догађај је имао велики утицај и на одлуку Турске да уђе у рат на страни Централних сила. Винстон Черчил је био посебно озлојеђен таквим развојем догађаја и никада није опростио Трубриџу што је допустио да немачки бродови утекну.

Трубриџ је виђен и као формални кривац. Суђено му је пред војним судом за занемаривање дужности, али је ослобођен оптужби. Том одлуком није био задовољан Винстон Черчил. Намеравао је да Трубриџа ипак некако казни.

У међувремену, српска влада се обратила чланицама Антанте тражећи помоћ у борби против аустроугарских речних бродова. Наиме, из својих база у Земуну и Панчеву, бродови Дунавске флотиле су редовно бомбардовали Београд.

С друге стране, српска војска није располагала одговарајућим средствима за препречавање пута мониторима. Као одговор на српску молбу, помоћ је почела да стиже. Речне мине, поморски топови и панцирне гранате стигли су најпре из Русије, а затим и из Француске.

Черчил је одлучио да у Београд пошаље и адмирала Трубриџа. Било је то, како је приметио руски посланик у Србији гроф Трубецки, "почасно изгнанство". Тако је један адмирал стигао у земљу која није ни имала морску обалу. Долазак тешких топова у Београд био је и у вези са британском акцијом на Галипољу. Наиме, уколико би се код Београда блокирао Дунав, једини пут којим би Немачка могла да снабдева муницијом Отоманско царство био би затворен.

Трубриџ је стигао у Београд крајем фебруара 1915. године, заједно са осам тешких топова, минама и торпедима. На располагање му је стављено свега 70 британских војника. Долазак једног адмирала у Србију српске власти су прихватиле са симпатијама. Искрцавање топова на топчидерској железничкој станици описао је српски војник Михаило Каракашевић, који је касније постао део мешане британско-српске артиљеријске посаде.

„Ови енглески топови, окићени цвећем, вучени су запрегом од по шест пари волова, испраћени су на положаје уз бурно клицање Београђана који су у њима и својим савезницима, енглеским војницима, гледали своје заштитнике."

Трубриџ је, као највиши по чину, преузео команду над свим савезничким поморским мисијама у Београду. По упознавању са ситуацијом, одмах је почео рад на томе да се одбрана ојача, па су наручена додатна средства из британске базе на Малти. Трубриџ се упознаје и са Београдом и Београђанима. Учи српски језик. Боравак у Србији описао је у свом дневнику на више стотина страница. Он доноси и дух британске морнарице у Београд.

Тако, Трубриџ и његови сарадници одмах почињу да размишљају не само како да Београд одбране већ и како да изврше препад на противничку морнарицу, усидрену у Земуну. На захтев Британске поморске мисије у Србији, са Малте је транспортована једна шалупа (мали брод) способна да испаљује торпеда. Након великих проблема, шалупа је са Малте, преко Солуна, железницом превезена у Београд. Наиме, брод је сечен на делове како би могло да се прође кроз тунеле на железничкој прузи за Србију.

Дана 23. марта 1915. године, Трубриџ је записао у свом дневнику:

"Шалупа је поринута ноћас и може се рећи: ово је тријумф! На Малти су ми рекли да је то немогуће! Конзул у Солуну ми је рекао да је то немогуће! Али ми смо успели!"

У априлу, изведен је напад на земунску луку. По мраку, погођена је само макета аустроугарског монитора. Ипак, тај догађај је био од великог значаја за морал српске војске у Београду. По паду Београда, Трубриџ се са члановима Британске поморске мисије постепено повлачио ка Косову и Албанији.

Његов дневник је испуњен похвалама, али и покудама о стању у српској војсци. У петак, 12. новембра, описао је сцену којој је присуствовао: "Једном српском министру јуче су претили војници, тражили су и захтевали да добију хлеб. Ово показује какво је расположење и како се све лако може претворити у дебакл." 

У Албанији је именован за управника пристаништа у Медови. Организовао је укрцавање војника и цивила, и истовар помоћи која је стизала. Српски чиновник Министарства финансија Аврам Левић поменуо је у својим сећањима важну улогу коју је Трубриџ одиграо приликом покушаја "црнорукаца" да одузму Левићу државни новац. Наиме, Левић је 15. јануара 1916. године 250 сандука са новцем ставио под Трубриџову контролу, знајући да нико неће смети да насилно одузме сандуке од тако високог савезничког официра.

По напуштању Албаније, Британска поморска мисија је расформирана. Међутим, регент Александар је тражио од Трубриџа да се врати у Грчку и ради као лични официр за везу између британске владе и регента. На овако важном месту, Трубриџ је могао битно да утиче на доношење одлука обеју страна. Две године Трубриџ је провео на тој позицији. Тако је марта 1916. године пратио регента на дипломатској турнеји по савезничким земљама. У свом дневнику оставио је низ запажања о стању на Солунском фронту, али и о расположењу Британаца према Србима и обрнуто.

Петнаестог маја 1916. писао је: "Ситуација на Солунском фронту никако није добра. Не постоји никаква сарадња међу савезничким армијама, штавише може се рећи да међу савезницима постоји активна несарадња."

Трубриџ је био са српском војском и током њеног продора 1918. године. Регент је у тим данима пуцао од самопоуздања, па је Трубриџ у свој дневник записао да су "Срби неподношљиви када им добро иде" и да може да их подноси "само када су потиштени". Затекао се и у згради у којој је проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Може се рећи да је Трубриџ у Србији повратио углед. Битно је допринео одбрани Београда, али је истовремено био од помоћи и у низу других ситуација критичних по српску војску, пре свега у Албанији. Коначно, његовим радом, са пуно такта, српско-британски односи имали су само користи.

По заврштеку рата, његова веза са Балканом се није окончала. Почев од 1919. године, председавао је Међусавезничкој, а затим и Међународној дунавској комисији. Преминуо је 1926. године у Бијарицу.

*Аутор је научни сарадник Института за савремену историју 

У књигама које су се бавиле улогом и значајем жена у Првом свестком рату, енглески и француски аутори су наводили баш српску наредницу Томић као симбол жене ратнице.

Њена појава опчинила је и француског сликара Алмери Лобел Риша, који је њен лик овековечио још у Кавадарцима 1915. године.

О Славки Томић сведочи и кратак филмски запис у британском филмском журналу. 

Српској историографији и штампи, биографија младе ратнице остала је потпуно непозната, а њен ратни пут је могуће реконструисати само посредно, на основу информација које су о њој 1916. године објавили страни медији. Домаћи медији је помињу тек у новије време.

Први текстови, уз које је штампана и фотографија осамнаестогодишње Славке у униформи, објављени су 4. фебруара 1916. године у британским новинама Дејли скеч и Дејли мирор. Извештавајући из Солуна, британски репортери су наредницу Томић назвали маскотом Балканске армије, наводећи једино да је две године у борбеним редовима српске војске.

Неколико дана касније, 9. и 25. фебруара, привлачи и пажњу француских медија. Њена фотографија се нашла на насловној страни Екселсиора, који јој одаје почаст називајући је српским војником и српском хероином. Француски ратни извештач из Солуна Жил Рато је у листу Гал 11. фебруара објавио и разговор са комитом Славком Томић.

„У рат је ушла као обичан војник. Повређена је у бици у Сарајеву и отад има метак у колену."

„Нежног лица, готово дечјег и са ситним светлосмеђим очима, Славка се смеши кад се поведе разговор о њеним саборцима, а мршти кад јој неко помене Аустријанце и Бугаре."

„Разговарали смо посредством преводиоца. Прво ми је испричала да је унапређена у наредника, захваљујући заслугама у борби против Немаца. Затим је изјавила да јој је једина жеља да, пошто јој у француској болници помоћу рендгена изваде метак који је спречава да савија десну ногу, ступи у новооформљене батаљоне српске војске у Солуну."

У домаћој историографији и публицистици нема података о томе одакле је, када се, где и ком четничком одреду придружила. Жене нису биле у саставу редовних јединица Војске Краљевине Србије, а оне које су желеле у борбу прикључивале су се добровољачким јединицама.

Почетком рата 1914. године, српска влада је формирала четири добровољачке јединице: Златиборски четнички одред под командом мајора Косте Тодоровића, Јадарски одред са командантом мајором Војином Поповићем, Руднички четнички одред мајора Воје Танкосића и Горњачки одред под командом Велимира Вемића.

Славка Томић је највероватније до Сарајева, где је рањена, стигла са Горњачким одредом, који је са јединицама Ужичке и Санџачке војске 1914. године прешао у источну Босну и крајем септембра стигао до Пала. (Горњачки одред је ратовао у саставу Лимског одреда.)

Историчар Милан Мицић у књизи „Српско добровољачко питање у Великом рату" пише: „Горњачки одред мајора Велимира Вемића формиран је у Свилајнцу и у њему је било доста Војвођана. Овај одред, септембра 1914. године, стигао је до Пала и Сарајевског поља, односно продро у најдубљу позадину. Тројке одреда спуштале су се и у само Сарајево."

Њујорк тајмс 5. марта 1916. године, међутим, пише да је Славка ратовала са комитама мајора Воје Танкосића. Ту је јединицу иначе у првим ратним данима формирао Јован Бабунски, јер је Танкосић био оптужен за учешће у атентату на Франца Фердинанда и притворен по налогу Аустроугара. Верзију амерчког листа о Славкином припадништву Танкосићевим комитама оспоравају ратни извештаји српске Врховне команде, у којима није забележено да су припадници те јединице долазили до Сарајева 1914. године.

Танкосићеви четници су се, међутим, на почетку рата борили заједно са људима Јована Стојковића Бабунског, бранећи српску престоницу, и из тог времена можда потиче и познанство Славке са старим комитским војводом, који је после борби у одбрани Београда прекомандован у Македонију, где ће Томићева годину дана касније војевати.

У време када су настали текстови о српској ратници, већином фебруара 1916. године, српска војска се са албанске обале евакуише на Крф, a део јединица наставља операције у садејству са француским трупама у Новим областима (данашња Македонија). Међу тим борцима је и Славка, о чему сведочи портрет који је француски сликар Алмери Лобел Риш насликао новембра 1915. године у Кавадарцима.

Тај цртеж је Славка лично потписала ћирилицом, а данас се и он и акварел целе фигуре могу наћи и купити на сајтовима који продају репродукције Лобел Ришових слика и графика.

„Девојка наредник се на планини Бабуни борила као лавица. Није хтела да пође са војском у Албанију и вратила се у Солун у нади да ће ускоро на страни Француза ратовати против Бугара", написао је француски извештач Жил Рато у француском Галу.

Српска влада је, уочи напада Аустроугарске, Бугарске и Немачке, 1915. године од чета у Македонији формирала „Летећи жандармеријски одред", који је био директно потчињен Врховној команди, а јединицу је предводио Јован Стојковић, нашавши се тако поново на планини по којој је, још из времена војевања против Турака, добио надимак Бабунски.

До почетка бугарског напада на Србију, октобра 1915. године, та јединица је служила за одржавање реда у Новим областима и за борбу против бугарске комитске акције.

„Летећи жандармеријски одред" је почетком бугарског напада 1915. године постао део Трупа Нове области и учествовао у борбама против бугарских јединица. Од средине октобра 1915. године, делови одреда су се борили и у Качаничком кланцу против делова 3. бугарске дивизије.

Дописник париског Журнала писао је да су добровољци жандармеријског одреда „правили чуда од јунаштва".

„Двеста жандарма, крвећи се месец дана, до 14. новембра бранило је Качанички кланац." За жандарме у Качаничком кланцу се говорило да се „боре са бугарским оперативним јединицама као рисови", пише Журнал.

После месец дана борби, због касног реаговања и оклевања сила Антанте, француске трупе генерала Мориса Сараја принуђене су на повлачење ка Солуну, а са њима се повлачи и одред Бабунског, који се нашао у саставу 8. пука афричких ловаца.

Појава жене ратнице је изазивала велико интересовање савезничких војника и новинара у Грчкој. Једино је још међу руским борцима било жена на првој линији фронта. У књизи „Хероине Великог рата" Е. В. Волтерса (Лондон, октобар 1916), као примери ратница помињу се једна „руска амазонка", чије име није наведено, и српска наредница Славка Томић.

„Била је висока и стамена девојка, стаса који подсећа на каквог младића који се активно бави спортом. И њено лице више наликује изразу неког веселог и доброћудног младића. Међутим, у том изразу се примећују и благост и нежност, које откривају женска осећања."

„Носи припијену шајкачу српске војске и препознатљив војнички шињел са збијеном дугмади дуж груди и еполетама на нараменицама. На њеном шињелу видимо ордење и одликовања. То значи да та млада Српкиња није била само активна жена војник већ је била и борац кога су красиле позамашна храброст и разборитост. Њено ордење нам говори да је у служби провела најмање две године, чиме је стекла нареднички чин, а за једну осамнаестогодишњакињу то је свакако јединствено искуство!", записао је Волтерс.

Анегдота коју је забележио француски извештач Жил Рато можда је описује још боље:

„У српској војсци сви знају ову жену наредника. Кад је сународници сретну на неком солунском кеју, одмах јој прилазе и братски је загрле."

„Недавно су јој у забаченој улици пришла два грчка војника. Један од њих ју је узео за руке, тобоже да јој честита, а други јој је отео новчаник у ком је чувала сав новац који је имала – триста франака. Приметивши шта су јој урадили, девојка војник се заклела да ће се осветити."

„Обишла је град уздуж и попреко и два дана касније се нашла лицем у лице са двојицом грчких војника који су је опљачкали. Скочила им је за врат, ухватила их за крагну тунике и тако одвукла до полицијске станице на Тргу слободе. У џепу једног од лопова пронашли су новчаник те госпођице, у ком је остало мало више од двеста франака."

Новинари су писали и да је Славка Томић рођака доктора Сплавског. Болеслав Сплавски, Пољак, стигао је у Србију 1913. године из Калиша и радио је као лекар у војној болници у Београду. Током Првог светског рата је био управник привремене војне болнице у Велесу, а касније лекар болнице у Солуну. У доступној документацији о доктору Сплавском, која се налази у архиви Војномедицинске академије у Београду, нема података који би могли да помогну у разоткривању рођачких веза са Славком, ни података из којих би се бар могло сазнати из ког је места родом.

У британском Краљевском музеју (Imperial war museum) сачуван је и видео-снимак Аријела Варгаса, у чијем је опису наведено да „српска хероина позира сниматељу током разговора са британским и српским официром. Прихвата цигарету коју јој нуде и осмехује се, окружена својим саборцима."

У Србији се о Славки није писало за време Великог рата. Не зна се да ли је, после формирања Солунског фронта, наставила војевање у комитској чети Јована Бабунског око Преспанског језера, или је била међу борцима на Кајмакчалану.

Остало је непознато да ли је доживела тренутке победе о којој је сањала, и ако јесте – где је после нестала. 

Радио-телевизија Србије у сарадњи са сајтом Восток ексклузивно објављује ову врло интересантну љубавну причу која у великој мери одсликава револуционарни значај и улогу коју су српске жене војници имале тих ратних година. Прича је настала давне 1917. године у Солуну, током тродневне конференције којој је присуствовао Роберт Нил Стјуарт, тада потпуковник британске војске. Ево извода из дневника британског официра:

Међу припадницима савезничких трупа Срби су били најромантичнији и најживописнији. Прошли су тешке борбе као и остали њихови савезници, али готово без помоћи и без савременог наоружања. Како би одржали бројно стање својих јединица били су принуђени да регрутују и жене. Те Амазонке биле су неустрашиве даме. Упознали су ме с једном од тих ратница чије су храброст, лидерске и војничке способности биле легендарне. Имала је чин пешадијске нареднице. У овом кратком тексту нећу је звати по имену већ по чину.

То је био први пут да сам срео једну савремену Амазонку и то је за мене, онако младог, био запањујућ призор. Претпостављам да је имала између двадесет осам и тридесет година. Била је висока, тамнокоса, оштрих, орловских црта лица и лепог стаса. Видело се да је у доброј физичкој кондицији иако су последице неколико месеци гладовања у планинама биле још донекле видљиве.

Упознали смо се у једном кафеу и она је прихватила позив да вечера са мном. Кад смо се срели на аперитиву пре оброка била се мало дотерала, али њена коса, иако кратко подшишана, није се дала обуздати. На себи је имала, претпостављам, своју најбољу униформу. На грудима је носила неколико одликовања, међу којима је била и Карађорђева звезда, највише српско одликовање за храброст које се ретко додељује. О боку јој је, у каубојском стилу, висио аутоматски пиштољ калибра 45. Кад сам јој рекао да би се можда пријатније осећала ако би оставила оружје, успротивила се.

Понуда пића у ресторанском бару могла је да задовољи најразноврснију клијентелу. Пријатељ и ја смо наручили пикон, а наредница је тражила много јаче пиће. Мислим да је то била ракија, врста скоро чистог алкохола на бази анисовог семена. Попила је четири пуне чаше. Пиће на њу као да није имало никаквог утицаја, осим што су јој блиставе црне очи постале мало блиставије.

Наредница је била добро образована и начитана. Добро је говорила неколико словенских језика, француски јој био осредњи, а енглески слаб. Ипак, служећи се француским и енглеским успели смо да разговарамо релативно течно.

Сасвим природно, наш разговор је скренуо на рат. Замолили смо је да нам исприча неке своје доживљаје и она нам је изашла у сусрет. И пријатељ и ја смо као пешадијски официри за собом имали доста ратног искуства и нико не би могао да нас превари причама које нису истините. Њена прича је прошла све наше провере искрености. Рекла нам је да српске власти у почетку нису биле спремне да регрутоване жене пошаљу на само бојиште. Међутим, како се рат продужавао, више нису имали избора. Наша наредница била је једна од првих жена одабраних за борбену мисију.

За њене подвиге смо чули и пре него што смо је упознали. Њено име се често помињало у извештајима српских обавештајаца, а чак су и наши билтени поменули један од њених подухвата. Такви извештаји садрже само голе чињенице. У њима није дозвољено никакво новинарско претеривање. Чињеница да је у нашем извештају поменут подухват страног подофицира, па макар и савезничког, значила је да се радило о изузетном подвигу.

Вечера је била дуга и пријатна. Наша гошћа је разматрала различите актуелне теме као што су тактика и стратегија војске њене земље и савезничких армија у мери у којој се односе на Балканско полуострво. Њена размишљања о тактици била су исправна, али, ако је веровати свему што је рекла, превише смела. Међутим, та склоност авантуризму могла би се приписати лошем систему снабдевања српске војске. Описала нам је неколико акција у које су трупе кретале с веома мало муниције и без хране, па су морале да живе од онога до чега саме дођу.

Била је критична према врховним командама Србије и Савезника. У том погледу није расуђивала сасвим исправно, али вредело је чути њено мишљење. Гајила је снажне предрасуде и с њом око тога није било компромиса. Особа, савезник или непријатељ, заслуживала је или поштовање или презир.

Бугаре и Италијане није подносила. Прве је највише мрзела, а друге је највише презирала. Навела нам је неколико примера у којима су се Италијани крили иза својих српских савезника. Према Немцима је осећала чудно поштовање, али била је спремна да се до смрти бори против њих. Русе је волела јер су били словенска браћа, али признала је да су непоуздани, или, што је можда тачнији опис, непредвидиви.

Наша гошћа била је толерантна према Фанцузима, али није имала високо мишљење о њиховој пешадији, док је према француској артиљерији исказивала дивљење. Енглези су јој се допадали. Сматрала их је добрим борцима, али ужасно спорим јер се за једног војника на фронту старају три човека у позадини, док у њеној војсци један позадинац опслужује педесет бораца...

Током вечере је цитирала стихове на свом језику које нисам разумео, али сам претпоставио да се ради о епској поезији. Звучала је као да има одређеног говорничког дара, што је можда и било тачно. И друге жене из других земаља су у турбулентним временима умеле да надахну масе ватреним говорима.

Пред крај вечере наша гошћа је била поприлично весела. С присећања је прешла на критике. Нажалост, два стола од нас вечерала су тројица Италијана и мислим да их је она морала приметити. Имала је звонак глас добро обученог наредника и неке од њених примедби звучале су веома увредљиво. Пријатељ и ја смо се трудили да обуздамо нашу гошћу осећајући притом постиђеност типичну за Британце у таквим околностима. Можда нисмо одабрали одговарајућ начин за то. У сваком случају, нисмо успели.

Један од Италијана пришао је нашем столу. Нама се поклонио, а онда је рекао да дамине примедбе не иду у корист добрих односа међу савезницима. Захтевао је да она напусти ресторан. То је било превише. Побунио сам се, али дама је муњевито реаговала.

Одјекнуо је шамар и италијански официр се нашао на поду с расеченом усном. Уследила је срамна и непријатна сцена. Нисам сигуран да на исход није утицала и тешка артиљерија којом је наша гошћа била опремљена јер је била расположена да је употреби. Италијани су изашли на једна врата, а ми на друга.

Наредница нам се извинила кад смо се нашли напољу... Пожелели смо једно другом лаку ноћ и на њен предлог уговорили да се видимо на јутарњем аперитиву...

Наредница је следећег јутра била смиренија него претходне вечери, али и у таквим тренуцима се видело да сваког часа може планути, а њени поступци су остали непредвидиви. Остатак одсуства сам провео у њеном друштву и, без сумње, научио много тога што ми је било од користи у каснијем животу.

Упитао сам је шта ће радити после рата, пошто сам веровао да ће се тешко уклопити у било какав мирнодопски живот. Она се насмејала мојој наивности. 'На Балкану увек има прилика за људе попут мене, веома мало нас дочека довољно позне године да се умори од живота.‘

Често се питам шта је било с њом. Била је превише енергична да би дуго поживела. 

Извод из дневника Радио-телевизији Србије уступио је унук генерала Роберта Нила Стјуарта, Дејвид Стјуарт Хауит (David Stewart Howitt). Текст је приредила Слађана Зарић. Са енглеског превео Бобан Јаковљевић.

Један од њених врхова - Кајмакчалан који су Бугари утврдили и сматрали неосвојивим давши му симболично име „Борисов град" се испречио пред настојањем Српске војске да продре у окупирану отаџбину.

Развила се огорчена борба која је започела 12.септембра 1916. године. Водила се с променљивим успехом и огромним обостраним губицима све до 30.септембра 1916, кад су трупе Дринске дивизије ојачане већим делом Дунавске дивизије и другим мањим јединицама успеле да заузму Кајмакчалан и уђу на територију Краљевине Србије што је за Српску војску имало огроман значај.

Силина борби, велики губици у односу на јачину ангажованих војних снага и повратак малог дела окупиране отаџбине учинили су Кајмакчалан симболом српског жртвовања на Солунском фронту. О тим тешким данима сведочио је у књизи "Шта сам видео и проживео у великим данима" посматрач догађаја Арчибалд Рајс:

- То је планина (Ниџе) налик на магарећа леђа покривена кратком и љутом травом која је сада пожутела од летњег сунца и од јесењих киша. Снег је већ пао, али се није свуда задржао, и ту трава и блато праве велике мрље.

Српски војници у рову - MINISTRY OF INFORMATION FIRST WORLD WAR OFFICIAL COLLECTION© IWM (Q 32329) 

На северозападној страни планине диже се, до висине од 2525 метара, један oголели и кршевит врхунац, шибан од ветра који ту тера, урлајући, велике облаке пуне воде. С времена на време, кад се разведри, изиђе пред очи сјајна панорама целе Македоније од Скопља до Солуна. То је Кајмакчалан, крадљивац кајмака, кључ српске Македоније. Ту су се Бугари били утврдили. Ископали су ровове и саградили редуте од огромног камења које им је планина великодушно дала. Они и њихови аустро-немачки савезници држали су да је овај положај неосвојив, јер доминира целом околином од Острва до Битоља, па чак и даље.

Али једног дана дошла је српска војска, реконструисана после свога славног повлачења кроз Албанију. Она је довела на ову голу планину многобројну артиљерију и њени војници су ископали ровове у земљи расквашеној од киша и у стењу.

Битка је трајала дуге дане. За време тих дугих дана Кајмакчалан је буквално покривен кишом ватре и челика и, сваки дан ровови војника Краља Петра приближавали су се мало више рововима трупа Фердинанда Кривоклетника.

Најзад, једног дана српски пешаци освојили су дивним јуришом врх ове планине на коју су толико рачунале централне силе и њихови вазали. Бyгapи који нису изгинули или били заробљени, бежали су безобзирце низ косе према долини Црне. То је била величанствена, готово невероватна победа.

Сада се мир вратио на горду планину. Једино се чује урликање ветра и, с времена на време и врло далеко, дозивање коморџија који, на колима или на мазгама и коњима, идући путем на подножју врхунца, доносе животне намирнице и муницију онима који се туку око Цpнe.
Бојиште је остало нетакнуто. Ровови, чисто разорени гранатама или ваздушним торпиљама, напола су испуњени снегом који се топи. Овде-онде усадила се понека неексплодирана торпиља. Земљиште је покривено рупама разног обима, које је створила експлозија граната. Неке су прави кратери.

Човек свуда наилази на делове опреме коју су оставили војници или које је отргла експлозија пројектила. Овде је једна бугарска шапка; тамо је опасач са фишеклијама, поред тога један скут шињела. Даље лежи један бајонет, још крвав.

Пораз Бугара био је потпун и они нису имали времена да однесу свој материјал. Стога човек налази на Кајмакчалану праве депое муниције: стотине граната, спремне за пуцање, положене су иза једне стене; раскидане кутије од плеха, пуне метака, свуда су разбацане. Местимично шаржери за маузерке покривају земљиште и на сваком кораку нога запиње о пљоснате и дугуљасте немачке бомбе, каткад и на енглеске бомбе које нису експлодирале.

Још су овде митраљески реденици, потпуно напуњени и налик на дугачке змије, тамо су празне чауре од граната које су сејале смрт. На дну ових чаура чита се на бугарском језику: "Фабрика муниције, Карлсруе, 1916".

Бугарске пушке исто тако су остале. То су пушке без кундака. Било је хладно на Кајмакчалану и победнички српски војници нису имали ничим другим да се греју сем кундацима непријатељских пушака.

Штo чини још већи утисак, то су лешеви који, на стотине, још покривају земљиште овог високог врхунца. Није се имало времена да покопају све жртве ове кланице. Далеко од тога. Оне су још већином на месту где су пале и зима је добро сачувала њихове лешеве.

Ровови су пуни њих и тела су остала у положају у којем је смрт изненадила људе. Један изгледа да тражи својом леденом руком бомбу у џепу свога шињела. Један други мислио је да је нашао склониште иза једне стене која га није заштитила од парчета гранате, и оно му је однело половину главе. Трећег, сасвим младог човека, оборио је на леђа куршум који га је погодио посред чела. Његов леп младићски лик, његове широм отворене очи изгледа да питају небо, зашто је морао умрети тако млад.

На једном другом месту била је борба прса у прса. Бугарски лешеви и српски лешеви леже измешани по земљи. Они још као да чине покрет да се узајамно хватају за гушу. Поред њих, виде се пробијени шлемови који нису заштитили главе, које је требало да спасу.
Ветар шиба облаке, урлајући. Орлови и гаврани крстаре по ваздуху, чувају стражу око овог бојишта и места очајања."

Бугари се још држе на Кочобеју, Старковом Гробу и на Сивом Брегу. Дринска дивизија, поред све густе магле која обавија планину, узима на себе да их одатле избаци. Првог и другог октобра, уза сву замореност људи, Дринци се огорчено боре. Пpвoгa, са елементима дунавске дивизије и четницима Војводе Вука, они су на 200 метара од највишег гребена Флоке.
У ноћи између 2. и 3. октобра, тачно у 3 сата и 20, Бугари прекидају паљбу. Они предузимају опште повлачење и повлаче се на леву обалу Црне Реке.

За време ових борби армија Војводе Мишића, у вези са француском војском, издржала је многобројне борбе, олакшавши тако трећој армији која је водила борбу на планини и дозволивши јој да заузме равницу до станице Кенали.

Увече 3. октобра 1916, 250 квадратних километара српске земље са 7 села и 25 километара границе ослобођено је. Нога српског војника ступила је поново на земљиште његове отаџбине.

Приредио Др Александар Животић

Киф је подсетио и на улогу британских болничарки у Србији током Првог светског рата и показао серију марака о британским болничаркама које је штампала Пошта Србије.

Амбасадор Прибићевић је захвалио домаћинима на топлом дочеку и жељи да се односи даље развијају и продубљују.

Камерон Вајли, директор "Џорџа Хериота", једне од најпрестижнијих школа у Шкотској основане 1628. године, на скупу се обратио на српском језику подсетивши на дане боравка српских ђака у тој школи.

Свечаност је увеличао и школски оркестар гајдаша обучених у традиционалну шкотску ношњу. Први пут положен је и венац Србије уз венце из Аустралије, Новог Зеланда, Канаде и САД.

Киф је директору школе уручио пехар у знак захвалности за учешће на рагби турниру 2012. у Београду, а истим поводом службу је одржао свештеник шкотске цркве Ангус Морисон.

Историчарка Луиз Милер, захваљујући којој је прича о српским дечацима постала шире позната, у Националној библиотеци Шкотске одржала је предавање о њиховом доласку, навикавању на нове обичаје и културу, одрастању, образовању и повратку у Србију.

Посебно занимљив део њиховог живота се тицао учења рагбија у коме су касније постали шампиони.

Недавно је Би-Би-Си објавио текст у коме је писано о дечацима из Србије.

Били су то срећници, који су преживели повлачење преко планина Албаније и Црне Горе претходне зиме, када је умрло више од 8.000 дечака, од хладноће, глади и болести, као и од напада Албанаца, наводи Би-Би-Си.

За само неколико година живот ових дечака се променио, захваљујући Шкотској и школи "Џорџ Хериот", који су им пружили нову животну шансу.

Историчарка Луиз Милер, која је истраживала повест "Српских момака", каже да су они преживели незамисливе патње, да су знали једва по коју реч енглеског, али да их је школа пригрлила, а људи Единбурга подржали током ратних година, све до дана када су могли да се врате ономе што је остало од њихових домова.

Историчарка додаје да су у шкотској школи момци из Србије постали славни као играчи рагбија: "Дечаци, који никада раније нису играли рагби, научили су ту игру и показали изванредан и неочекиван таленат". Они су формирали и српски национални рагби тим који је 1918. играо у Инверлиту.

Многи од дечака имали су успешне каријере, као и дуг и срећан живот негујући везе са Шкотском и школом "Џорџ Хериот". Живојин Ковачевић је био међу њима. У Единбург је стигао са 15 година. Иако није знао енглески, брзо се истакао како на часовима, тако и у рагбију.

Студирао је затим на Универзитету у Единбургу, а по повратку у Србију помогао је у послератној обнови Србије. Његова унука Јелена Станковић рекла је да га је живот у Шкотској заувек променио. "Волео је Велику Британију, а нарочито Шкотску подједнако као и Србију и био је изузетно захвалан британском народу за све што су за њега учинили", рекла је Јелена.

Шездесет пет година пошто је напустио школу, 1982. године Живојин се присетио времена у Единбургу: "Тужан сам што нећу моћи опет да посетим Единбург и још једном видим школу... Моје године ми не допуштају да идем на тако дуг пут, али често се сетим Единбурга и мојих пријатеља", навео је Живојин.

У обележавању успомене на дечаке из Србије, који су пре једног века уточиште пронашли у Шкотској, њиховим потомцима ће се у Единбургу придружити амбасадори Србије у Британији Огњен Прибићевић и Велике Британије у Београду Денис Киф, пренео је Би-Би-Си.

Савезницима су биле потребне додатне снаге које би јачањем притиска на Солунском фронту ослабиле немачке снаге на Западном фронту. Срби су, опет, нестрпљиво ишчекивали да се нађу што ближе својој земљи и да учествују у коначним биткама за њено ослобођење.

Ратник Божидар Миладиновић сећао се дана када се вратио на Крф после лечења у Бизерти: "На Крф кад смо се, ојачани, вратили из Бизерте, гледао сам један дефиле наших војника. Нисам могао да поверујем да су то они који су се онако јадно, голи и боси, вукли кроз врлети и касније у прихватилиштима. Сад су то били прави војници, усправни, сигурног корака, блиставог оружја.

Ту је била и наша војна музика. Музика! Ко је то могао да очекује, ко се томе надао кад се говорило да наша војска више не постоји, да је сломљена, уништена, да постоје само неки 'бедни остаци' који лутају без наде за спас.

Ту сам први пут видео неке генерале: седели су у првом реду заједно са француским, грчким, енглеским и италијанским официрима. Тај моменат носим у срцу и никада нећу моћи да га заборавим. Вратила ми се вера у победу, у скори повратак у домовину.

Тада сам помислио да је ова војска неуништива. Срце ми је заиграло од радости и сузе су ми наврле. Људи око мене били су раздрагани, весели, смејали су се. Неки су ме гледали с чуђењем: откуда да у овом тренутку, кад се мери снага и лепота ових младића, један њихов саборац плаче?! А ја сам плакао од радости, од онога што сам видео, био сам срећан, сигуран да више нико неће моћи да нас задржи кад кренемо у домовину."

Укрцавање трупа почело је 13. априла 1916. и трајало је све до 21. маја 1916. године. Српске новине известиле су са испраћаја српских војника са Крфа: "Крфљани и Крфљанке маја 1916. године плакали су и благосиљали српске војнике: Кали ора, стратиоти сервико (У добар час, српски војници). Нека вас Бог поживи, добри Срби, и увек помогне вама и вашој војсци да се вратите својим кућама и породицама, које вас тако жељно очекују. И данас и увек ми ћемо се за вас молити Богу као једнаки хришћани са вама."

Грчки новинар М. Ландис испратио је српску војску речима: "Идите, децо! Ето, тим изразом наши славни преци су се опраштали од своје јуначке деце кад би ови полазили у славу. И тај израз више него ма где, доликује да се један упути вама – племенита децо храбре и славне Србије. Идите, децо! Цео Крф вас обожава и прати на пут ка срећи ваше домовине!"

У Солун је превезено 6.025 официра и 124.090 војника и подофицира. Превожење је обављено савезничким бродовима, обилажењем грчког копна до полуострва Халкидики. Ниједан брод није био потопљен. Уз опорављене војнике из Бизерте и Први комбиновани пук, 30. маја 1916. године српска војска је имала укупно 144.000 војника. На Крфу је, поред службеника који су радили у државној управи, остало око 800 официра и 8.000 болесника у болницама.

За време егзодуса, усред масовних страдања, преовладавало је осећање слома и пораза. Било је трагања за кривцима у сопственим редовима, међусобних оптуживања и обрачуна. Пробој Солунског фронта, ослобођење и уједињење српског народа и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, дали су, међутим, албанском страдању и крфском препороду накнадни, дубљи историјски смисао. То је учинила и Видовданска, Косовска идеја, обновљена још уочи Првог светског рата, снажно присутна и у култури Краљевине СХС, захваљујући песмама Милана Ракића, скулптурама Ивана Мештровића, прози Николаја Велимировића, Исидоре Секулић, Милоша Ђурића. Повлачење преко Албаније и препород на Крфу сагледавани су као израз косовског опредељења српског народа. Називани су "распећем" и "васкрсом", или "голготом и васкрсом Србије".

Историчари већ цео један век покушавају да разумеју и протумаче оно што се догодило 1915. и 1916. године. Невероватно, али истинито - о голготи и васкрсу Србије није снимљен ниједан играни филм. Фотографи и документаристи су, међутим, достојно одужили свој дуг. Коначно, књижевност је, можда, учинила највише за уобличавање сећања и знања о 1915. и 1916. години. Довољно је само сетити се оних писаца који су у овим догађајима учествовали и о њима непосредно сведочили, попут Бранислава Нушића, Стевана Јаковљевића, Растка Петровића, Драгише Васића, Станислава Кракова. У колективном сећању, које чини темељ српског националног идентитета, голгота и васкрс Србије, као средишњи део ратова од 1912. до 1918, имају кључно место, заједно са Немањићима, Косовском битком, Карађорђевим устанком, Другим светским ратом, Јасеновцем, „Олујом" и „Милосрдним анђелом".
Српски историчари се узалуд труде да о голготи и васкрсу Србије 1915-1916. пишу хладно и објективно. Није реч само о томе да ће се срце свакоме стегнути када види фотографије дечака са шајкачама, у подераним опанцима, са плетеним торбицама о рамену, како, без родитеља, са српском војском, пешаче преко Косова поља и умиру, напуштени и заборављени, у завејаним беспућима албанских планина, у далеком Фијеру или на обалама Војуше. Или о томе да ће свако ко дође на Видо - „острво смрти", ту посету, без икакве сумње, памтити до краја живота.

Прича о 1915. и 1916. години има, наиме, све одлике епског, нечега што подстиче и покреће дубинске, јуначке и страдалничке слојеве у збуњеној души данашњег човека. У октобру 1915, Срби су се тукли са војскама три царства - Немачке, Аустроугарске и Бугарске (чак се и Бугарска, наиме, 1908. године, прогласила за царство). Немци, најопаснији непријатељ, који је пробио српске редове на Сави и Дунаву, на главном правцу наступања, у долини Мораве, чудили су се силини отпора српске Треће армије, под командом генерала Павла Јуришића Штурма. Трупама Одбране Београда, под командом генерала Михаила Живковића Гвозденог, усред борбе помагали су грађани српске престонице - деца, жене и старци. Непријатељ их је, заробљене, стрељао. Војвода Степа Степановић је, са својом Другом армијом, држао фронт према својим старим знанцима, Бугарима. Тек када је Бугарска, пошто је сачекала да Немци пробију српски фронт на северу, ударила у леђа Србије, српска војска је кренула у повлачење које ће се окончати на Крфу. Чак и после бугарског напада 14. октобра, Прва српска армија војводе Живојина Мишића остала је непоражена. Она је све до тада успешно држала фронт према Аустроугарима. На драматичним састанцима српских војвода и генерала у Пећи, 29. и 30. новембра, војвода Мишић ће тражити да српска војска изађе на Косово поље и ту прими одсудну битку са непријатељем, уместо да се повлачи у Црну Гору и Албанију. За време егзодуса, све до Скадра и Љеша, Мишићева Прва армија штитиће одступницу српске војске и цивила и водити непрекидне борбе у одступању. Врховно старешинство над свима имало је неколико стараца, сређених животних искустава и чврстих уверења - краљ Петар Карађорђевић, председник владе Никола Пашић и начелник Генералштаба војвода Радомир Путник. Краљ Петар и регент, млади Александар Карађорђевић, који је уочи рата стао на очево место, налазили су се у првим борбеним редовима, да би охрабрили своје војнике. Дубина неразумевања између Срба и освајача видела се и по томе што су присуство Карађорђевића на борбеним положајима тумачили као припрему за предају.

Потпуно неразумевање владало је, међутим, и између Срба и њихових савезника. Русија, Британија и Француска су, у септембру 1915, спречиле Србију да нападне Бугарску и да тако на време спречи њен ударац у леђа српске војске. Заузврат су Србима обећавали да ће им из Солуна притећи у помоћ. На томе се заснивао српски ратни план када је почео напад непријатеља. Српска војска, међутим, није успела да се споји са савезницима, који су 5. октобра почели да се искрцавају у Солуну. Те француске и британске трупе биле су преслабе да би одбраниле долину Вардара од Бугара, и да би се пробиле кроз њихове редове. За епску причу потребан је и мотив издаје.

Срби су 1915. веровали да су их савезници издали и препустили судбини. У једном тренутку, средином новембра 1915, српски краљ, регент, влада, народни посланици, сва српска војска и избеглице слегли су се на Косову пољу. Многи су се тада питали да ли ће ту, на Косову, пропасти и обновљена српска држава, баш као некада средњовековно српско царство? Да ли је све што се догађало још од 1804. био само сан о слободи, пре повратка у туђинско, вековно ропство? Чак и расуло које је Србе коначно захватило у Призрену и Пећи имало је у себи нечег епског. У Пећи су, пре покрета ка црногорским планинама, усред масовних дезертирања, уништавања муниције, спаљивања докумената и огромних ватри и експлозија, српски артиљерци плакали док су "сахрањивали" своје топове који су им чували главе још од 1912. године. Они који тада нису побегли, кренули су ка снежним висовима који су се као зидине уздизали изнад Пећи и Призрена, били су решени да се не предају, да се боре до краја.

У планинским, снежним беспућима Црне Горе и Албаније, мраз, глад, ране, болести и умор десетковали су српске колоне. Главнини војске и изблеглица, који су прошли кроз Црну Гору, тамошње српско становништво неретко је давало последње резерве хране; људи су, међутим, у општој немаштини и несрећи, морали да мисле и на своју децу и породице. У Албанији је Србе чекало непријатељско и равнодушно становништво. У пљачкашким нападима Албанаца нарочито су страдале трупе Нових области, које су се повлачиле путем којим су 1912. године Срби већ улазили у Албанију, преко Пуке и Орошија ка Љешу и Скадру. Највише су страдали комора и цивилно становништво, деца и жене, које су Албанци беспоштедно отимали и одводили. Један официр је описао како је са својим војницима кренуо за нападачима, да би ушао у њихово село и ослободио велики број заробљене деце, жена, па и војника.

Пошто су, у првој половини децембра 1915. избили на албанску обалу, у Скадар, Љеш и Драч, Срби су поново морали да се суоче са спорошћу и равнодушношћу савезника. Руски цар, сада предалеко да би могао да помогне, захтевао је од Париза, Лондона и Рима да Србима хитно притекну у помоћ. Французи су помогли највише и најбрже. Британци су били равнодушни, иако су њихови инжињерци много тога учинили да олакшају положај и кретање Срба. Италијани, забринути да ће им Срби угрозити поседе у Валони и Драчу, били су непријатељски расположени. Спорадичне евакуације из Светог Јована Медовског и пречеста потапања бродова који су доносили храну, показали су да је ова лука била превише опасна за евакуацију целе српске војске и цивила. Окршаји британских, француских и италијанских флота са ратним бродовима и подморницама Аустроугарске у Јадрану били су скоро свакодневни; највећа битка одиграла се код Драча, 29. децембра 1915. године.
Сабијени на обалама Албаније, Срби су сваког часа, продором Бугара са истока и Аустроугара са севера, могли да буду ухваћени у кљешта и коначно уништени. Пошто је пала Црна Гора, 12. јануара 1916, трупама Аустроугарске отворен је пут ка Скадру и Албанији. Српска војска је морала да крене на нови марш, ка Драчу и Валони. Покрет кроз непрегледне воде и мочваре, под кишом и ветровима, био је још убитачнији од преласка залеђених планина.

Права, масовна евакуација српске војске из Драча и Валоне почела је тек крајем јануара и трајала је до 19. фебруара. Последњи делови српске Коњичке дивизије на Крф ће бити пребачени тек 5. прила 1916. Била је то највећа поморска операција овог типа у Првом светском рату. И доцније, она ће по својим размерама, бити упоредива само са евакуацијом Британаца и Француза из Денкерка 1940. године.

Упркос непријатељству и међусобним сумњичењима, мора се рећи да је главни терет масивне и ризичне операције спасавања Срба са албанских обала поднела италијанска ратна флота. На Крфу ће их сачекати италијанске, руске и британске мисије, али ће им главну помоћ пружити Французи. Они ће Србе хранити, снабдети наоружањем и реорганизовати њихову војску. Француска ће примити највећи део српских цивилних избеглица и школовати највише српске избегличке деце. Француска ратна флота пребациће српску војску, почевши од 18. априла, са Крфа на Солунски фронт.

Убедљива већина српских војника никада раније није видела море. Његове модре дубине, око Вида и Крфа ће, међутим, примити посмртне остатке преко 5.000 ових јунака. Такав завршетак њиховог ратног пута превазишао је чак и епску машту.

Егзодус из 1915. и 1916. однео је животе 77. 455 српских војника и преко 140.000 цивила. Када се томе придодају умрли у епидемијама, од последица глади, болести и исцрпљености, у непријатељској најезди и концентрационим логорима, онда је, према неким прорачунима, 1915. и почетком 1916. године умрло око четири петине од укупног броја становника Србије страдалих у Првом светском рату - чак око 1.050.000 људи, жена и деце.

Видо је упамћено као "острво смрти", али Крф је за Србе био "острво васкрса". Место и значење Крфа у историји Срба као да још није довољно јасно препознато. Ту је, 1916. године, васкрсла Србија. Сред вековних маслинових шума, под благим медитеранским сунцем, окрепљена крфским вином и добротом Крфљана, овде је оживела српска вера, препорођена српска војска и обновљена српска држава. Одатле ће Срби кренути у победу и славу, ка својим кућама, ка отаџбини.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС. Аутор РТС пројекта „Срби на Крфу" је Слађана Зарић.

Српски војници су остварили контакте са локалним становништвом у селима где су се логори налазили, али и у самом граду Крфу. Кажу да су крфске кафане постајале пуне онога тренутка када је српским војницима исплаћена прва плата. Тада су у граду почеле да се отварају радње, касапнице, кафане, ћевабџинице, бурегџинице и кујне. Остало је записано да се на све стране „кува, пије и једе толико да су се Грци чудили шта је ово". 

У грчком селу Хломос, у једној од сеоских кућа, отворен је и клуб српских официра из кога су се ориле тада веома популарне песме „Тамо далеко", „Имам жену много лепу", „Да су мени очи твоје"... Грци, али и Енглези и Французи који су тада боравили на Крфу, у својим мемоарима записали су да су Срби народ који пева.

Српски војници били су распоређени по логорима који су били претежно организовани дуж источне стране острва. Били су у Гувији, Мораитици, Като Коракијани, Агиос Матеосу... Заједно са припадницима савезничких мисија радили су на изградњи инфраструктуре на острву.

Са Енглезима, припадницима Британске јадранске мисије, правили су пут ка Мораитици и решавали проблем транспорта воде у војничке кампове који су се налазили у јужном делу острва. Градили су докове, постављали телефонске линије, поправљали мостове и свакодневни живот на Крфу чинили организованијим и квалитетнијим. И данас, у крфском селу Потамос постоји мост који су изградили српски и енглески војници. Поред српских војника, којих је било око 140.000, на Крфу се тада налазило и 5.000 Француза, 330 Енглеза и 200 припадника италијанске војске.

У ратним извештајима британских официра налазе се и захтеви који су српски војници свакодневно упућивали савезничкој команди. Међу њима је један стално присутан. Срби, који традиционално воле да једу много хлеба, приговарали су савезницима да је дневна порција меса од 400 грама сувише велика и да би требало да се смањи, а да се повећа порција хлеба. Наиме, савезници нису имали одговарајући калуп за печење хлеба. Имали су калуп од 750 грама што је као дневно следовање Србима било мало.

Зато су конкретније поставили захтев пред савезнике

„1 човек - 1 хлеб - 1 кило!"

Тај захтев су свакодневно понављали. После бројних протеста, захтев Срба је услишен, на Крф су стигли нови калупи за печење хлеба и српски војници добили су веће следовање.

У савезничким белешкама су и бројне догодовштине везане за прославе слава српских јединица. Један од најзанимљивијих записа, оставио је генерал Пијерон де Мондезир који је забележио „виц" који су српски војници тих дана причали. У тој досетки српског војника крије се оправдање за све страхоте које су у Албанији преживели, али и бескрајна нада и вера у боље сутра и победу. Ево шта је француски генерал, командант савезничке мисије на Крфу тада забележио:

„Господ Бог осети једнога дана потребу да се одмори, и рече Светом Петру да нареди мир и тишину на земљи. Он је већ почео да свлачи обућу леве ноге, кад се зачу ларма.

- Шта је то, упита Господ.
- То су Срби - одговори Свети Петар.
- Шта хоће?
- Они су у рату са Турцима.
-- Ко је у праву?
- Па Срби, Господе. Уосталом, ви добро знате да су Турци безверници.
- Добро. Заштити Србе и нека ме оставе на миру!
Срби су потукли Турке... Бог постиже да се потпуно изује. Зачу се нова ларма.
- Шта је?
- Срби, Господе.
- Опет! Па шта хоће?
- У рату су са Бугарима.
- Па Бугари нису безверници. Ко је у праву?
- Срби, Господе. Бугари хоће да им узму Македонију коју су они крвљу освојили.
- Добро. Заштити Србе, али нека ме једанпут оставе на миру!
Срби су потукли Бугаре и Бог се скоро потпуно свукао, кад се зачу још жешћа ларма него ли пре.
- Шта је? Казуј брзо, Свети Петре, јер ми се много спава.
- Господе, опет Срби. У рату су с Аустријанцима, Немцима, Бугарима и Турцима. Али, Срби су у праву.
- То je могућно, али напослетку много ме гњаве! Пошљи их до ђавола за сада, па ћеш ми о томе говорити кад се будем пробудио.
Српска војска је ишчезла са ратне позорнице. Она лута по Албанији и Крфу, па долази ускоро у Солун. Али Бог почиње да се буди. Српска војска ће ступити у борбу и поново ће бити победничка, захваљујући Божјој милости.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацији филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС. Фотографије, које до сада нису објављене у Србији, добијене су од Министарства културе Републике Француске а уз посредовање Амбасаде Републике Француске у Србији.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Реорганизација војске извeдена је по француском плану Инструкције за организацију нових формација српске војске, објављенoм 19. фебруара 1916. године. Oболелог војводу Путника на положају начелника Штаба врховне команде заменио је Петар Бојовић. Другом армијом командовао је пуковник Милош Васић, Другом војвода Степа Степановић, а Трећом генерал Павле Јуришић Штурм.

Нигде логори српске војске нису били тако уређени као на Крфу. На чистини између маслињака подигнути су шатори који су украшени цвећем и зеленилом. Ситним шљунком и камењем различитих нијанси исписани су називи јединица и обележја српске војске и државе. Логори српске војске личили су на градове подигнуте на пешчаној обали.

Српски официри убрзо су повратили снагу и победнички дух стечен после Церске и Колубарске битке. Знали су да је војсци, после искушења кроз која је прошла, потребан одмор, али и дисциплина. Све време боравка на Крфу савезничкој управи није пријевљен ниједан озбиљан инцидент. Из извештаја француског потпуковника Монијала, члана мисије генерала Мондезира сазнајемо:
 „Први дани оскудице пружили су прилику да се још једном покаже изванредна дисциплина српског војника. У овој огромној гомили људи и у још мало или никако оформљеним јединицама, улогореним под непрекидним обилним кишама у маслињацима, ниједна жалба за неко посечено или оштећено дрво није приспела француској мисији".

Упоредо са опоравком војске, образована је и српска држава у изгнанству. Наредбом Врховне команде о повлачењу "држава није изгубила своје биће, она и даље постоји, иако на туђем земљишту, док је год ту владалац, влада и војска, па ма колика њена јачина била". Иако без територије, готово сви нивои државне управе радили су на Крфу до краја Великог рата.

Централно место организације био је крфски театра. Општинско позориште је постало седиште српске скупштине и владе. На острву су формирани судови, школе, болнице, позоришта, затвори.

Крфска митрополија је уступила три цркве за обављање верских обреда, цркву Светог Николе, Свете Тројице и Светог архангела Михаила. Из кафана, пиљарница, бакалница и са брода „Србија" чули су се звуци песме „Тамо далеко". Најпопуларнија песма на српском језику настала међу војницима на Виду, временом је добијала све радосније тонове. Песму носталгије прихватали су и странци иако нису разумели све речи. Слутили су да се иза мелодије може крити само жал за напуштеном отаџбином, породицом, огњиштем. Неретко се служба у цркви Светог Спиридона завршавала песмом „Тамо далеко" која је тако прерастала у молитву...

Уз помоћ познатог крфског штампара Ланцаса отворена је штампарија коју су Французи снабдевали најсавременијим штампарским материјалом. У њој су као званично гласило српске владе штампане „Српске новине" три пута недељно у тиражу од 10 000 примерака. У листу су поред извештаја и вести са фронта први пут објављене Бојићева „Плава гробница", Дучићева „Аве Сербија", Ростанова „Краљ Петрова четири вола" и друга вредна дела.

За време краткотрајног боравка на Крфу, Срби су показали виталност и способност опстанка под најтежим историјским и животним околностима, а Краљевина Србија стекла је углед и међународни положај какав никада није имала у својој историји.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Фотографије, које до сада нису објављене у Србији, добијене су од Министарства културе Републике Француске, а уз посредовање Амбасаде Републике Француске у Србији.

Аутор РТС пројекта „Срби на Крфу" је Слађана Зарић.

Немаштину, глад и болести је пратио страх од депортације, мучења, силовања и других различитих видова злочиначких поступака, као и систематске репресалије као што су додатни намети и глобе, бугаризација становништва...Појаве као што су шпијунирање и потказивање, ратни профитерство постале су такође део свакодневнице на Југу Србије.

Током 1916. године терор и злостављање се појачавају. На југу Србије бугарске окупационе власти примениле су систем сабирних логора, депортовање српског цивилног становништва у оближње општинске центре, вароши и градове. Расељавали су читава села у Јабланици,Косаници,Топлици и лесковачком крају. Марта и априла 1917. године формирано је 150 сабирних логора на подручју Косанице, Јабланице, Пусте Реке и Топлице у којима су депортовали и расељавали породице. У сабирним логорима је умрло од мучења, болести и глади 1.250 лица, махом деце и стараца. Већи број жена, деце и девојака Бугари су силовали.

У мноштву репресивних мера против српског становништва, у бугарској окупационој зони била су вршена и јавна вешања и шибања људи, као један посебан вид егзекуције и начин за вршење психичког притиска.

Бугарска насиља над становништвом вршена су у континуитету током читавог периода окупације. А да су насиље и злостављања били крајње сурови, показује и чињеница да су се над њима згражавали и поједини припадници бугарских окупационих снага. У томе је највише отишао поручник Ингилизов, командир треће чете 17. допунског батаљона, који је почетком 1918. године у телефонском извештају из Грделице - обавестио претпостављене у Власотинцу да су поступци неког потпоручника Петкова „неиздржљиви", да се „становништво туче, пече на заложеним пећима, веша", и да „има људи у постељи који повраћају крв". Поручник је молио „за брз одговор да се учини крај анархији коју је он створио".

Пљачка становништва је била стална пракса, како војних тако и цивилних власти. Она је вршена у свакој прилици и тесно је везана за реквизицију. Својеврстан вид пљачкања представљало је новчано кажњавање становништва. Казне су, уз издавање признаница или без њих, изрицали или наплаћивали појединци или поједине институције без икаквих критеријума. Један од видова пљачке који су спроводили званични органи или институције Бугарске представљало је присвајање новца од српског становништва. Тај новац је доспевао службеним путем, али - уместо да буде уручен ономе коме је упућен - једноставно је присвајан. У низу институција које су узимале новац посебно место припадало је Бугарској народној банци. Она је присвајала новац Српског црвеног крста, који је са Крфа упућиван као помоћ појединим породицама у Србији.

Већина становника градских насеља остала је без посла и могућности да заради за живот. У бугарској окупационој зони Морава пљачка је узела толике размере да су већ неколико месеци по окупацији жене биле принуђене да иду у оближња села и просе.

И на селу је стање било тешко, јер је окупатор односио зрнасту храну, кудељу, тканине и предмете од бакра и метала, а одводио је коње, волове, овце, нарочито свиње, па чак и стеоне краве. Шуме су посечене, а грађа однета на фронтове. Народ је био принуђен на довијање у скривању животних намирница. Укопавао је у земљу жито у бурадима тако што је у њима прво сагоревао сламу због влаге и затим жито затрпавао земљом. Стока је сакривана по оближњим шумама.

Бугари су у лето 1917. године пописали све њиве под пшеницом, ражи и овсем и наредили да се ова летина испоручи бугарској војсци. Чак су из  Бугарске довели своје пољаке и чуваре поља „житаре" који су обилазили њиве и сељаке и одређивали ко ће колико дати пшенице, овса, ражи, јечма или кукуруза. Они који би нешто сакрили били би батинани, хапшени и затварани у затвор. После мучења, уз откуп, били би пуштани кућама. Многе сељаке су убили, а њихове жене и кћери силовали. За време велике глади, у пролеће 1917. године, многе жене су просјачиле да би отхраниле децу.

Прилике у Лесковцу одсликавају белешке Д. Трајковића: „Незапослена, јер фабрике нису радиле, као већином ни занати, радничка сиротиња је тешко живела, више гладна но сита, нарочито сушне 1917. године коју је погодила и пљачка по селима из којих је било учесника у Топличком устанку. Те године срећни су били они сиромаси који су могли да дођу до које кило пројеног брашна да од њега и коприве направе пљесканик, који се звао и „пита пљесканица". И други савременик је забележио слично: „парче проје са пекмезом од шљива које су мајке кувале и чувале у ћуповима, било је тих година и хлеб насушни и празнични колач."

За све време бугарске окупације трговачки промет робе и производа је замро у варошима на југу Србије. Бугари су завели полицијску тортуру, да се без њихове објаве није могло из града изаћи или у град ући. У Лесковцу је сељацима без објаве био строго забрањен улазак у „град Лесковац на Морави". Пијаце су обављале мали промет јер је у оптицају био бугарски лев. Мало је било сељака који су на градску пијацу доносили своје пољопривредне производе. На уласку у град Бугари су их пљачкали и „реквирирали" им робу, уз уцене и батине. Није било довољно хлеба, млека, масти, меса ни других животних потрепштина. Чак није било ни текстила, одеће и обуће. За време окупације град је таворио. Но, и поред полицијског надзора, промет соли, гаса, шећера и кафе и обуће обављао се ноћу, „испод тезге". Сељаци су преко „везе" улазили у град и илегалним каналима снабдевали се лековима и нужним артиклима.

Страх од глади, болести, интернације, затвора и разних врста малтретирања од стране окупатора, обележио је свакодневни живот огромне већине Срба, оних који су остали у окупираној отаџбини и на својој кожи осећали тешку судбину поробљеног становништва. Тежак живот и немаштина која се често граничила са бедом била је стварност сваког појединца. Сваки живот представљао је историју за себе, личну драму, као и део породичне трагедије стотине хиљада српских породица. Oкупациона бугарска управа допринелa је својом окрутношћу и својом безобзирношћу, да то достигне ниво трагедије читавог једног народа и да га, на крају рата, остави буквално на ивици његове људске, материјалне и историјске егзистенције.

Текст је део каталога изложбе приказане у Галерији Радио-телевизије Србије „Југ Србије 1914-1918" чији су аутори историчари Мира Ниношевић и Верољуб Трајковић, виши кустоси Музеја у Лесковцу.

Изложба је реализована у сарадњи музеја у Лесковцу, Нишу, Пироту, Врању и Прокупљу.