"Руска душа" под заједничким европским кровом

Након што је Пентагон од 2009. потрошио на стотине хиљада долара за израду студије о Путиновом менталном стању, сада се амерички Конгрес осетио позван да постави још једну дијагнозу на даљину: Он није само "фашиста", теза коју је Каспаров поновио и у тој прилици, већ и "тумор".

Као и прави тумор, тако и политичка метафора тумора подразумева присуство неког тела на коме он расте. У конкретном случају, конструише се ментална слика о Владимиру Путину као "фашистичком тумору" који разара тело либералне демократије.

Топос болести и политике свакако није стран нашем времену, али је у својим најекстравагантијим облицима ограничен на таблоиде, поједине приватне телевизијске канале и интернационалну културу вица.

Упитан да се определи између Милошевића и Туђмана, Изетбеговић је својевремено одговорио да је то "избор између тумора на мозгу и инфаркта". Да ли је он то икада рекао на тај начин или није, није толико битно. Оно што се рачуна јесте чињеница да политика, оног тренутка кад изгуби рационалне полуге моћи у постизању властитих, свеједно да ли рационално или ирационално дефинисаних циљева, посеже за метафорама болесног тела.

Млако и без покушаја контекстуализације, медији немачког говорног подручја преносе изјаву Гарија Каспарова на америчком Капитолу. Драматика места остаје у слепом углу, као да није реч о архитектонском комплексу подигнутом по узору на Mons capitolinus, једном од седам римских брежуљака, оном који симболизује делатну, интервентну моћ римског хегемона као глобалног полицајца тада познатог света.

Резиме: Један руски опозиционар упућује емотивни апел колективној америчкој свести "чувара цивилизације" моделираној по узору на римски еманципаторски империјализам.

Колико је "руска душа" болесна?

За пет година постојања, платформа "Putin must go", иза које стоји група опозиционих политичара, јавних личности и уметника - најпроминентији од њих Гари Каспаров и Борис Њемцов - скупила је 150 хиљада потписа у земљи од скоро 150 милиона људи, или нешто мало више од 0,15 одсто.

Ако преосталих 99,85 одсто, у најбољој варијанти 99,8 одсто Руса, не доживљава Путинову демисију у категоријама императива, или о њему немају тако јасан став, имају другу рачуницу, паметнија посла, или их политика уопште не занима - да ли то значи да су они болесни? Да ли то значи да на телу руске нације, непримећен од ње, расте "тумор" величине 170 центиметара?

Интересантно је да се политика с обе стране Атлантика у односу на руског председника све чешће спушта на критику ад хоминем, преведено: иде се "ђоном" на особу, при чему компаративи драматично расту у интензитету, од почетних "да нам је завирити му у главу" у разним варијантама, до сада већ отворене метафорике болести (по споменутој Пентагоновој студији, Путин, наводно, има Аспергера, лакшу форму аутизма).

Да се Путинова политика може критиковати и на начин да му се призна здрава свест и рационални хабитус, доказује случај једног од најпознатијих писаца данашње Русије, вероватно и на Западу најпознатији руски писац данашњице, Виктор Јерофејев.

У интервјуу који је ове зиме дао аустријском дневном листу Пресе, он износи све оно што би свака активна европска политика морала да зна када улази у демонстрације моћи с Москвом, пре свега на оној територији коју Москва, било политички било културно, сматра својом.

"Ја сам сто одсто Рус", изјављује Јерофејев алиби реченицу, да би мирне савести могао да каже све што мисли о "руској души". Он је опозиционар, у смислу да је један од потписника јавног писма којим је 90 руских интелектуалаца протестовало због анексије Крима, али не у оном да "Путин мора да оде".

Успут речено, и тај протест деведесеторице одмах је изазвао контраписмо са потписима 300 проминентних руских интелектуалаца, међу којима је и директор Маринског театра, диригент Валериј Гергијев. Тамо где Запад има феномене, Русија има бројеве; или, плуралитет је на Западу ауто-пут, у Русији земљани путељак.

Да се вратимо Јерофејеву: Он уопште не сматра да иза "феномена" Путин стоји човек Путин. Према његовом мишљењу, садашња политичка криза само је показала да је Русија "земља другачијег менталитета, другачије представе о времену и другачијег поимања Добра и Зла".

Руски систем само изгледа модеран, док се у суштини уздиже изнад "застрашујуће архаичних вредности". Руске вредности - вредности су овде схваћене у смислу невидљиве културолошке мустре пребачене преко колективног етоса једног народа - два пута су бомбардоване, 1917. и 1991, каже Јерофејев. Њихова "архаична суштина" остала је, међутим, недирнута и само се вратила на старо, као да последњих сто година уопште није било.

Лекција коју Јерофејев као "стопостотни Рус" и московски политички опозиционар, бесплатно удељује европским политичарима има онтологију једноставну као пасуљ: Русија није Запад. Можда би јој било боље кад би била - али није.

Е сад - и у томе је, заправо, величина Јерофејевљевог интервјуа - шта то конкретно значи за Запад и његову актуелну свађу са Путином, спор који у себи крије експлозивне потенцијале неслућених размера?

"Пре украјинске кризе, држава је имала улогу "тампона" - она је "хватала" агресивне инстинкте из народног архаично-подсвесног менталног комплекса и тако их пригушивала, неутрализовала. Држава је била западнија него народ, а Путин либералнији од 80 одсто становништва. Сада је држава подигла све рампе, пустила народну душу да провали и сама проговорила језиком народа. Путинова "пропаганда" није толико пропаганда колико дијалог власти са народом на нивоу разумљивом за народ.

Логички закључци из интервјуа руског писца су брутални: Русија се може довести на ниво "западних вредности" (либерална демократија, људска права, плурализам, индивидуализам...) само одозго, а никад одоздо. Значи, Западу је потребан руски политичар који ће полако, корак по корак, завршити посао који је једном започео Петар Велики. Тај политичар је био Путин - али захваљујући Западу, он то више није.

"Само сто километара од Москве почиње 17. век - тамо још нису стигле ни реформе Петра Великог (1672-1725), а камоли 21. век", каже Јерофејев.

Романови, бајка о раскоши и крви

Да би се и код других проверила важност низа друштвених дијагноза које Јерофејев поставља, а да се никада не спусти на ниво ад хоминем, довољно је прочитати један од најновијих наслова берлинске издавачке куће "Николаи" - Романови. Руска царска фамилија 1613-2013 ауторке Елизабет Хереш.

Доктор филозофије Елизабет Хереш (рођена у Грацу) студирала је романистику и славистику, специјалиста је за Русију, и пре Романових написала је већ дванаест књига које у фокусу имају последњих 400 година руске историје.

Њене књиге припадају категорији популарне историје, што значи са једноставним речником, на нивоу продубљене информације, али без амбиције да буду прихваћене од стране научних истраживачких кругова. Такви су и Романови - луксузно опремљено издање кроз које се шетају руски цареви, царевићи и царевне, завереници, убице и религиозни фанатици. Сјај, величина и отворене ране Русије.

Иако се ауторка труди да одржи неутрални тон посматрача, јасно је да она ту културу не само да разуме већ и воли, па се Романови читају као бајка препуна раскоши и крви. Њено популарно историјско штиво оставља код читаоца неколико отворених питања, чији одговори дефинитивно имају везе са данашњицом.

Најпре, тамо где мисли "руска култура", Елизабет Хереш пише "руска цивилизација", како би без директног објашњавања подвукла дистинктивне карактеристике руског простора у односу на европски.

У набрајању свих оних данских, пруских, саксонских, једном речју северних принцеза које су постајале Рускиње, Херешова оставља једну дилему да виси у ваздуху: Зашто су те принцезе, Катарина Велика једна од њих, тако предано и без остатка постајале веће Рускиње и од самих рођених Рускиња?

Све се може рећи, и Елизабет Хереш то не негира - власт, интерес, партиципација у моћи, религиозно несигурни фундаменти протестантизма (хајде обрати католика, то је подвиг!) - али подразумева више од тога, а то је да тај културни простор функционише као снажан магнет који заувек привлачи и везује све који му се отворе.

Теза књиге о Романовима је - не мењају људи Русију, Русија мења њих; ко то не жели, нека не прилази близу.

Али, у односу на данашњицу и актуелни политички тренутак, једно је држати дистанцу према руском магнету и пазити да те не заразе мрачне дубине "руске душе" онако како је описана у романима Достојевског (шта су тек Гете и Томас Ман проговорили о мрачним дубинама немачке душе, или Харпер Ли о америчкој, Слободан Селенић о српској...), а сасвим друго прогласити њене политичке вође за болеснике.