Аустрија, медији и рат 1914–1918.

Посетилаца је нажалост мало, али кривица за то не лежи на ауторима изложбе, директору Државног архива Волфгангу Мадертанеру, који је дао идејно решење, и познатом сценографу и позоришном редитељу Хансу Хоферу, који је поставци утиснуо уметнички печат театарске бине.

Проблем је што нико није очекивао да би истина репрезентативан, али по обиму скроман простор Порције био способан да угости једну тако амбициозно постављену изложбу – мрачно уметничко дело антиратне пропаганде.

Исто тако, нико није очекивао да је државна влада – било која, па и аустријска – спремна на беспоштедни обрачун са властитом националном прошлости, као што га нуди ова поставка.

"Extraausgabee!"

Качећи се симболички на повике уличних продаваца новина из предратних месеци и ратних година "Extraausgabee!" (ванредно издање), изложба у 15 одвојених целина прати активности "Ратне канцеларије за штампу", акроним KPQ (Kriegspressequartier), преко којег се одвијала целокупна цензура мултимедијалне (штампа, фотографија, документарни филм) и уметничке (литература, сликарство, филм) сцене.

"Мобилизација" у KPQ почела је већ у летњим месецима 1914, и протицала тако централизовано и консеквентно да је та канцеларија до краја рата 1918. имала скоро 900 активних чланова. Организационо, KPQ је био део, односно стајао под командом к. & к. Генералштаба.

Карактеристична и како се после показало с последицама по будућност глобалне медијске културе, била је организациона структура "Ратне канценарије за штампу" кроз коју је он "конструисао" стварност за домаћу употребу. Конкретно, KPQ је као зид стајао између збивања на фронту и интерпретација које је о њима добијала јавност Монархије.

За KPQ су новинарски извештавали Егон Ервин Киш и Алиса Шалек, сликали Оскар Кокошка и Албин Егер-Лиенц, компоновали Арнолд Шенберг и Бела Барток, писали литерарне саставе Франц Молнар, Роберт Музил, Франц Верфел, Штефан Цвајг и Рајнер Марија Рилке.

Да ли су сви они хушкали на рат? Било је ту свега: Неки јесу, и то радо, неки јер су били присиљени, а као што се зна, земљом не ходају само хероји; а неки никако. У тој задњој групи се посебно издваја случај лиричара Рилкеа, који никада није успео да напише ни једну једину реченицу "употребљиве ратне пропаганде", тако да је до краја рата седео за столом у неком углу и повлачио линије испод канцеларијских извештаја.

Али величина ове изложбе није у томе што показује како су неке талентоване и образоване главе стварале или опструирале ратну пропаганду. Њен значај је у томе што показује да нема те реалности коју фокусирана, заљубљена у детаљ, финансијски осигурана, консеквентна ратна пропаганда не би могла да преокрене.

Појединачни отпори у таквом контексту не значе ништа и у крајњем ефекту се своде на нулу – јер, ратна пропаганда је тимски рад, машина, једна глава и једна песница, она стаје тек кад стане и рат.

Ода умирању

Најефектнији део изложбе су две паралелно постављене "инсталације" у дворишту Порције – на једној страни ископан ратни ров, на другој војно гробље са именима пале к. & к. солдатеске, које темељно демонтирају представу "часне смрти на ратном пољу".

Гробљанска инсталација је ту као сценична презентација једне од важнијих кампања "Ратне канцеларије за штампу" која се водила од првих ратних дана на балканском фронту до средине 1915. под називом "На пољу части".

Конкретно, из Генералштаба је на KPQ и сродну придружену Литерарну групу Ратног архива пребачна одговорност да "људе припреме за умирање", да им "разбију страх од смрти", посебно оне на бојном пољу.

Смрт је тако претворена у пројект романтизованих, естетизованих и доместицираних пропагандних конструкција, док су њени натуралистички ефекти неутрализовани.

У то име је у парку Шенбрун био ископан ратни ров, а грађанство позивано и охрабривано да тамо проводи недељне излете са фамилијом, како би се уверило "да смрт у рову није ништа страшно", обичан естетски корак у име виших циљева. Војнички ров у Порцији је ехо те прве концептуалне инсталације из 1914.

Пројект "На пољу части" настао је на крилима идеје како сваком палом војнику треба осигурати лични простор у националној историји, обрадити га споменички, литерарно и документарно као хероја – али више као "веселог" хероја него као хероја-мученика.

Пројект је, рекосмо, напуштен већ 1915. када пропагандисти из KPQ-а више нису успевали да изађу на крај са разантно растућим бројем војничких смрти.

Последњи дани човечанства

Аутори KPQ-а су радили на два канала: с једне стране су вршили комплетну цензуру новинских текстова, с друге су сами креирали медијске и уметничке прилоге.

Посебност антиратне епопеје "Последњи дани човечанства" Карла Крауса, настајале у годинама 1915-1922. као беспоштедне критике аустроугарске улоге у Првом светском рату и није дело које би конкретно било "написано" од једног аутора. Краус је само склопио колаж од материјала који је у јавност одашиљан са радних столова "Ратне канцеларије за штампу" – он је узео те санитаризоване прилоге и поређао их као натуралистичку фарсу.

Документаристички дух Краусових "Последњих дана" добро је очуван у недавној премијери на сцени Бург-театра, где су редитељ Шмидлајтнер и драматург Хирш послали 13 глумаца у 56 улога на фуриозно брзу четворосатну трку кроз историју националног бешчашћа.

Посебно се издваја лик Алисе Шалек (игра је феноменална Дерте Лисевски), јединог женског ратног извештача акредитованог у к. & к. Министарству рата. Краус је описује као есенцијалну карику у препарирању јавности за рат.

Проблем са Шалековом – и као стварне особе и као симбола ратне пропагандистичке машинерије – јесте у томе да је она била изврсна у свему што је радила. Као што је пре рата писала добре путописе, после рата добре социјалне репортаже, тако је и за време рата била "изврсна" у томе да својим надахнуто романтизованим текстовима "припреми људе за умирање".

Интересантно је да је 1917. права Шалекова тужила Крауса за клевету због начина како ју је описао у "Последњим данима", али је сама повукла тужбу. Како је била јеврејског порекла – иако крштена у протестантској цркви – морала је 1939. да бежи из Рајха, да би 1956. умрла у старачком дому за сиромашне у Њујорку.

И изложба у Порцији, и најновија поставка Краусових "Последњих дана човечанства", и интервјуи са историчарима који се објављују у аустријској штампи ове јесени, нуде један мрачно исцрпљени поглед на Први светски рат.

Скоро да се може говорити о типу "религиозног" обрта у односу на вишак енергије којим се у пролеће писало о уводу у рат. Више се не разговара о кривици, пре се осећа атмосфера дугог крвавог мрцварења које је почело с првим хладним данима 1914.

Ту је и врло често, понекад фаталистички постављено питање – да ли је Стари континент уопште извукао неке практичне поуке из клизајућег механизма Првог светског рата.