Катранџија са Златибора

Паљење катранице, из које ће највише за 24 сата, у зависности од тога колико су сува дрва, изаћи прве капи катрана из пањева црног бора, најлакши је део посла једног катранџије.

Пањева има још само у неприступачним теренима који се ваде специјалним справама, откопавају се, секу се до жила а потом чупају, објашњава Радован Рашковић, некадашњи грађевинац, а сада катранџија.

Да би црни бор био лучев, то јест имао довољно смоле, мора бити стар неколико стотина година, а пањеви се ваде тридесетак година после сече.

Од 1.200 килограма луча, сувом дестилацијом у осавремењеним катраницама, Радован добије око 250 килограма катрана, остало су споредни производи.

"Од овог производа се ништа не баца", наглашава Рашковић, "главни производ је катран, а уз то и терпентин, боров ћумур и катранску воду. Иде у скандинавске земље, тачније Шведску за истог купца."

Годишње Радован извезе само 12 тона катрана, који се користи за заштиту брвнара и бродова, а део иде у фармацеутску индустрију.

Швеђани катран купују и у Француској, Кини и Русији, али је златиборски, по речима Стефана Клесонса, врхунског квалитета.

Извоз би могао бити и већи да је на Златибору више заинтересованих за производњу катрана по чему су вековима били познати. Чак и ако други не буду радили тај посао, Радован каже да ће катран производити док год за то има снаге.

Сировина за катран, на шумовитом Златибору, има изобиљу.

rts.uzice@rts.rs